Те давне шесет прве су нам не само асфалтирали (асфалтовали?) улицу, него и поставили неонско осветљење. Тј живино, што сам ја тада бркао са некаквим кокошкама. Било је најзад довољно светла да смо почели да се увече играмо на улици.
Преко лета су се око светиљке, наравно, скупљали комарци, а и много веће бубе. Чак и неке за које нисмо дотле ни знали да постоје, нисмо имали довољно јака светла да их навабимо. Било је међу њима и правих оклопника, који би летели док не падну, а тај пад са висине од 4-5 метара се баш чуо. Нешто налик бубашваби али бар упола веће.
Тај плес под светлошћу рефлектора ме фасцинирао тада. А после… већ нешто мање, јер на фотци никад не испадне како очекујеш. Но, ко чека дочека (не, на хрватском се не каже “тко четка дочетка”, то вас је неко прешао).
Јер, најзад ми је дошло из оданде у главу да могу да шкљоцнем и петнаест пута ако хоћу, док методом грубе силе не нахватам два-три снимка где ће тих буба под светлом бити онолико колико се мени чини да их има. Прва тура се, наиме, завршила неверицом – како бубе знају кад ћу да шкљоцнем, па се разбеже? Кад сам нанишанио било их је милион.… Nastavite sa čitanjem >>
