Tag: beleške

Ovim utovarom, proglašavamo dvonedeljnu pauzu na Suštini pasijansa. Prijatne praznike vam želimo!

Očigledni nedostatak ideja kada smo umoran od svakodnevice navodi nas na potrebu da se stalno žalimo na nešto ili nekoga, čak i kada to nije predmet nekog neposrednog uticaja na nas, već generička stvar. Kukate na posao, na slabu zaradu, na visoke račune, a skloni ste da zaboravite da niste jedini ko tako prolazi. Bez namere da vređamo vašu inteligenciju, jer verujem da problemi koji pominjete jesu realni, samo vas pozivamo da na časak prestanete da udarate nedužnog sagovornika po nadlaktici, jer on nije kriv za vaše brige, a tim udaranjem nećete povećati njegovu pažnju, već njegovu želju da se što pre udalji od vas.

Podsetite ponekad sami sebe: život je kratak, pa ga valja ispunjavati pozitivnim stvarima, a ne negativnim. Ostavljanje briga po strani na dan-dva neće te brige ukloniti, ali će vam pomoći da dođete malo do vazduha i do onog mira koji je toliko potreban kad poželite da se sa problemom suočite.

Neće svet prestati da se okreće ako se malo opustite. Živite i pustite druge ljude da žive, nemojte ih podsećati ni na šta barem dan-dva tokom praznika.

Vratiće vam se saznanjem da je spokoj veliki dar mudrih ljudi.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 25. decembar 2016.”

Ne.

Nema utovara ove nedelje. Nema ni opravdanja. Ma, ovde danas nema čega nema. To jest, nema da nema, osim kad baš nema. A nema.

Nastavite sa čitanjem… “Umesto utovara: NE u tri slike. I jedna pride.”

I dok dlanom o dlan, stiže poslednji mesec u godini. To je mesec u kojem se veličaju poluinformacije, a to su smicalice gore i štetnije od laži. Ali, o tome posle. Prvo o šablonu ponašanja u vezi sa obrtanjem kalendara.

Decembar uvek nekako navodi na rekapitulacije: to je stereotip od kojeg se ne može pobeći. Ako bismo tražili situacije kada je to zaista i korisno, osim možda nametnutog ciklusa knjigovodstvene godine za koju imate dva meseca da je uobličite u završni obračun (ako ste, recimo, vlasnik malog preduzeća), teško bismo mogli da pronađemo išta vredno pomena. Nije li to čudno? Život nas mnogih je zasnovan na frazama, odvija se bez neke naročite suštine (osim one uobičajene: obrazovanje, sticanje, generički planovi, roditeljstvo, blabla) i ispunjenje nalazimo u mnogim sitnim stvarima kojima dajemo smisao. I to je u redu – sve dok te male životne poente ne počnemo da guramo u šablone zasnovane na rekapitulacijama prethodnih perioda. I onda neke male, ali savršene pojave završe kao banalizovani artefakti posle kojih sve kao da radite ispočetka.

A da se ipak odreknete načina života u šablonima i po rigidno praćenom rasporedu ili barem “zato što to tako treba”? Da makar pokušate jednom da uradite nešto vredno pamćenja, a što znate da je neponovljivo? Ili, ako je već preteško da postignete takav domet, prosto ignorišete zamenu kalendara na zidu i sve ono što simbolizuje prelazak u novi ciklus merenja vremena?

A to čak nije sve. Da li vam je palo na pamet da bi godišnji ciklus trebalo započeti, recimo, u vreme prolećne ravnodnevnice ili pak u jesen, kad počne školska godina? Možda bi sredina leta bila bolja kao presek godišnjeg ciklusa proizvodnje? Ama sve, samo ne zima!

Poenta je u sledećem: vreme ne možete zaustaviti, a svakako se neko brine oko kalendara. Niko vas ne sprečava da se osećate lepo i zabavljate se u zimskoj sezoni, da se pridružite nekoj pakleno dobroj novogodišnjoj žurci i da se izubijate od hrane i pića na nečijoj slavi, ako vam je po volji. Nego, to psihološko nametanje novog kruga na životnim godovima…

Moglo bi i bez toga, zar ne?

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 4. decembar 2016.”

¡Hasta la victoria siempre!
In memoriam: Fidel Castro 1926-2016

U petak uveče je na Neko Bolje Mesto otišao poslednji političar na svetu koji je bio prava ikona. Voleli ga ili ne, slagali se sa njegovim načelima ili ne, za Fidela Kastra ste mogli da kažete svašta, ali jednu stvar nikako: da je bio folirant. Ne: sve što je govorio, bilo je ne zato što je to bilo tačno ono što slušaoci u tom trenutku treba da čuju (kao što rade političari iz moćnih zemalja) niti zato što mu je neko programirao epizodu koju u tom času treba da odigra (kao što rade… dabome), nego zato što je tako mislio da treba – u tom času i uvek.

Sad kad je otišao, budite slobodni da potražite nekog vođu koji je na tom nivou. Ako ga nađete, javite nam, jer mi za drugog takvog ne znamo. I zato, bili vi za ili protiv Fidelovih ideja, priznaćete da je to bio nivo principa koji jeste funkcionisao u siromašnoj zemlji od 11 miliona stanovnika. Da, jednoumlje. Ali Fidel je pre svih drugih prepoznao da je alternativa bila u bezumlju.

Rasprave o tome šta je Fidel uradio Kubi ne bi mogle da idu bez toga šta je prethodno Kuba učinila njemu. Ali, to je prostor za priču u kojem mi, iz pozicije salonskih komentatora, udobno zavaljenih u svoje fotelje pred konzolama računara, ne bismo umeli da se snađemo. Pedeset godina izolacije, pri čemu je izolacija iznutra možda bila veća od one spolja, učinilo je da trulež nametanja jednoumnog političkog mišljenja učini stanovnike Kube na neki čudan način mekim, dragim i gostoljubivim. Neki naši prijatelji su svedočili kako su se na Kubi osećali bezbedno kao u svojoj ulici, te da nisu videli namršteno lice za tri nedelje boravka, uključujući ulaske u one kvartove gradova koje turistički vodiči ni ne pominju, a kamoli da u njih vode.

Naš prijatelj, književnik nagrađivan za literaturu napisanu na jeziku koji mu nije maternji, koji je na Kubi bio, rekao je povodom Fidelove smrti (u slobodnom prevodu sa engleskog):

Najveći problem koji su američki predsednici imali sa Kastrom je taj da on nije ubio milione ljudi, nije organizovao montirane procese i bio je pravi i iskreni marksist i žestok kubanski nacionalist. Da, Kuba je siromašna, ali to je možda jedino mesto na svetu gde zapadnjaci neizbežno moraju da postave sebi neka vrlo duboka pitanja o kvalitetu sopstvenog života i da li su odabrali pametno.

Na Kubi postoji koncentracioni logor. Gvantanamo. Ali to nije njegov logor.

Fraza o tome da je Fidel Kastro bio otelotvorenje Kube ima težinu, ali i utemeljenje u stvarnosti. Dok je većina srećnika koji su Kubu videli svojim očima pričala o tome kako se na ulicama mogu videti brojni američki automobili stari 60 godina i više (i poneka Lada godišta do 1990), samo malobrojni bi se setili da skrenu pažnju kako su svi ti automobili još uvek u voznom stanju. Možda bismo mogli na čas da mislimo baš u tom smeru: hajde da se na nekoliko sekundi zapitamo o tome kako ko obezbeđuje vozno stanje svog automobila, kao i šta je toj metodi uzrok, a šta posledica.

I možda se baš tu nalazi odgovor na pitanje “šta je to Kuba iz ere Fidela Kastra”.

Kako će izgledati svet posle poslednjeg čoveka koji je iskreno mislio i govorio da je zapadna demokratija samo maska većih igara i to zdušno objašnjavao svetu? Na globalnom planu, isto kao i do sada; inercija neoliberalnog kapitalizma je već tolika da samo neka kataklizma može da je zaustavi. A kako će izgledati Kuba? Videćemo. Gotovo je sa nevinošću anahronih slika koje su nam dolazile sa egzotičnog karipskog ostrva. Slike sa Kube više neće biti one na koje smo navikli.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 27. novembar 2016.”