Korak napred, dva koraka nazad

Još onomad sam vam obećao da ću vam ispričati sve. Tako će i biti. Međutim, neće vam se dopasti. Nažalost, nisam ja kriv zbog toga. Da se odmah razumemo: zavidim svakome ko je spreman da ostavi belešku o sjajnom provodu na tom koncertu; i neću se protiviti takvom stavu. No, ja takvo mišljenje ne mogu da iskažem, jer to nije bio sjajan koncert.

Najradije bih da se cela ova priča svede na jedan pasus i da potom zatvorim to poglavlje. Ali, dužan sam da zabeležim, bez obzira na to što bih najradije sve zaboravio. I dužan sam da opstanem pri mišljenju, jer ono se nije promenilo ni za jotu nakon što sam od povratka iz Beča do početka pisanja ovih redova triput prespavao i ponovo dobro razmislio. I nema veze to što će se možda pojaviti neko ko je bio te večeri u Wiener Stadthalle u Beču i ko je odande poneo sasvim drugačiji utisak, tvrdeći da pisanje koje sledi predstavlja samo beskorisni džangrizavi traktat.

Da li je beskorisno, ne znam; to ćete vi znati. Dajem vam reč da džangrizanju nema ni traga: ovo pišem bistre glave, čista srca i mirne savesti.

Biće mi teško da objasnim zašto ovako mislim o tom koncertu. Još će mi teže biti da izbegnem moguću zbrku u glavi čestitog čitaoca zbog nekih stavova koje ću ovde izraziti, a koji će na površini zvučati kontradiktorno. Ne ljutite se na mene, ali sa vama ću biti spreman da raspravljam samo ako umete da prepoznate kontekst koncertnih aktivnosti Vana Morrisona tokom poslednjih četrdeset godina – da vas sad baš ne guram u period pre njegovog prvog zvaničnog živog albuma, It’s Too Late to Stop Now (1974). Jer, u temelju mog nagona da pohodim koncert Vana Morrisona se nalazi sav taj kontekst.

Hajde da pustimo malo muzike, pa da krenem redom. Pred vama je video zapis iz Breše, nekoliko dana ranije. Isto ovako se završio koncert u Beču, uz jednu malu razliku koju ću vam prepričati.

Tek sad primećujem: naslov tog živog albuma je prilično ilustrativan kada je reč o meni. Nisam mogao da se zaustavim i pored saznanja da pohađanje koncerta Vana Morrisona predstavlja rizik. Za mene je bilo prekasno da stanem još pre više od deset godina, kad sam najzad zaokružio svoje intenzivno i aktivno dvogodišnje istraživanje Matorog Prdonje, kroz oko pedeset diskografskih jedinica (tada beše 32 oficijelna studijska solo albuma, pet živih, oko pedeset snimljenih numera grupe Them, razne kompilacije i underground snimci).

– * –

Zaraziti se muzikom Vana Morrisona je veliko zadovoljstvo, ali i veliki teret, jer pred vama je jedno od najvećih džangrizala u istoriji scene, u svim kategorijama. Beskompromisnost svega što čini opus tog čoveka postavlja teške zadatke pred slušaoca. Savladate li sve to, nagrada je dobra i ravna je tantričkom iskustvu. Poimanje muzike Vana Morrisona zahteva i znanje i razumevanje: ako navalite bez takve pripreme, dobro ćete se zabaviti, ali nećete stići daleko. Van je svestan tog svog položaja i odnosa koji je razvijao i neprekidno gradio kao glavnu okosnicu tokom svih ovih godina. Zbog toga neće prstom mrdnuti da vam objasni bilo šta, nego će od vas tražiti da mu vratite tačno onoliko koliko i on vama već daje, a svako vaše neznanje će se pokazati kao vaš sopstveni kamen spoticanja.

A to je, braćo moja draga, klica svakog neuspeha u uspostavljanju kontakta sa čovekom koji vam podrazumevano neće reći ni dobar dan ni doviđenja. Jer, malo je ko spreman da prihvati da je lopta kod njega nakon što je odvojio prilično neprijatnu svotu novca da bi kupio ulaznicu za koncert.

Vanovo tumačenje numera koje i dalje drži u repertoaru (i svojih i tuđih: obično, oko 20% materijala čine autorski radovi drugih muzičara) uvek zvuči tako kao da drugačije i ne može, mada je ponekad sklon da učini drastične promene u odnosu na matičnu verziju. Dakako, to zavisi i od sastava bendova koji ga prate, a on je na tom planu sklon da eksperimentiše, pa čak i po cenu da raspusti bend na vrhu slave, samo zato što je turneji došao kraj, a sledeći studijski rad je nešto sasvim treće. Van je sveobuhvatan muzičar, sposoban da svira većinu instrumenata koji sačinjavaju njegove bendove (na svojim albumima ne svira violinu i flautu, pa ne znam kako stoji stvar, a sve ostalo dokazano ume da svira bar nekako) i zato daje sebi za pravo da ustrojava bend do krajnjih detalja. Zato je preciznost njegovih aranžmana na koncertima uporediva sa onom kakvu su stvarali prateći bendovi, recimo, Milesa Davisa i Jamesa Browna. Njega zapravo ne zanima da bilo kome objašnjava bilo šta: on se publici obraća svojom muzikom, svojom idejom kako nešto treba da zvuči, pa zbog toga muzičari moraju da ga prate besprekorno, očekujući meandriranja na licu mesta i u svakom zamislivom smeru. A potonji kriterijum je takav da se pred njim i vremešni vrhunski muzičari ponekad ponašaju kao zbunjeni balavci – uz podsećanje da sa njim jedino vrhunski muzičari i sviraju – i da na sceni, usred koncerta, ponekad nastaju neprijatne situacije.

Najzad, pokušajmo da opišemo profil prihvatljivog muzičara koji će stati uz Vana na pozornicu. To je, dakako, muzičar koji zanatsku stranu sviranja svog instrumenta poznaje savršeno, na nivou velemajstora. Potom, taj mora da je pečen u svim žanrovima koje je Van ikad u životu dotakao, što je “maleni” potez od bluesa do swinga, od celtic folka do mellow jazza, od skiffle popa do prangijaške niše soula. A svo to znanje i iskustvo muzičar mora potpuno da podredi neizrečenoj ideji koju eventualno može da prepozna unapred samo ako ume da čita misli. A onaj ko nije za to sposoban (čitaj: svi), mora na sceni da se snalazi kako zna i ume, u roku od jednog takta, inače leti iz benda po kratkom postupku.

Ovo vam pišem sa toliko detalja da bih vam unapred objasnio šta znači kad kažem da je svirka na koncertu u ponedeljak uveče bila besprekorna, dok koncert nije uspeo.

Dakle, muzičari na sceni, svo petoro koje vidite i čujete kako prangijaju finale pesme “Gloria”, što je ujedno i finale koncerta, ajkule su u svom poslu. Ne znam im imena i nisam istraživao njihove reference, u inat samom sebi, jer to mi neće doneti ništa novo – jer to da su to sjajni muzičari znao sam i bez provere.

– * –

Petočlana ekspedicija iz Kikinde je krenula na put kombijem, sa profesionalnim vozačem kojeg smo unajmili kako bismo eliminisali neprijatnost vožnje 500 km kući, noću posle koncerta. Krenuli smo u osam ujutru, a pred halu smo stigli nešto pre tri popodne, što je uz dve ugodne i duže pauze usput učinilo put prijatnim i lakim.

U smislu svake logistike, od prilaska hali do udobnosti u unutrašnjosti, Wiener Stadthalle je odličan koncertni prostor. No, ta udobnost je zasnovana na prostranosti, što nije uvek najbolje rešenje: nešto nalik onom utisku koji postoji u centru “Sava” (ali u Kombank Areni je izbegnuto), udaljenost bine od (preskupih) sedišta u parteru je štogod prevelika, pa nije baš prijatno. Gornje tribine su bile vešto prikrivene nekim ogromnim draperijama, što je pomoglo globalnom utisku: procenjujem da je na koncertu bilo negde oko 7-8.000 duša, mada možda i grešim.

Viseće ozvučenje daje uobičajeno dobre rezultate; pokazaće se tako i ovog puta. Rasveta je bila minimalistička, nema tu šta veliko da se priča, ova vrsta koncerta nije ni tehnički šou niti žurka, pa se više ni ne očekuje.

Veoma upadljivo, potvrđeno i ovog puta u zoni hale: nigde ni plakata ni najave, ama ni slova da se “danas i ovde” održava koncert Matorog Prdonje. Toliku količinu bolikuritisa spram oglašavanja nisam video nikad i nigde. Ljudi božiji, svuda okolo plakati o nastupajućim koncertima Boba Dylana, Joan Baez, Toma Jonesa, Diane Krall i mnogih drugih… A Van the Man: ni reči – kao da koncerta nema.

Sedišta u parteru smo našli uz pomoć razvodnika. Na sedištima smo bili u 18:40, dvadeset minuta pre najavljenog početka svirke.

U 19:20 je već krenuo blagi talas nervoze u publici; do tada su tehničari već naštimovali gitare, proverili sklopove i žice, svirka je mogla da počne svakog časa.

Počelo je u 19:42: bend je izašao i zasvirao nešto što je moglo da se pretvori u bilo šta. Onda je bubnjar najavio Vana i on je izašao na scenu, bez ikakvog znaka da uopšte prepoznaje da je publika pred njim, uzeo saksofon u ruke i zasvirao ono što sam konačno prepoznao kao instrumental “Celtic Swing“.

Cika i dreka su trajali neko vreme, a onda se publika stišala. Međutim, tog časa sam primetio da ni sa mnom nije sve baš kako treba. Umor me je savladao, tog popodneva sam prilično loše reagovao na vrućinu i visoku vlažnost, koji su u kombinaciji sa zaostalim umorom učinili da se ne uključim u koncert odmah kako dolikuje. No, znao sam da će proći: bilo je potrebno samo malo da me muzika podigne i endorfin će da uradi ostalo. Ne bi bilo prvi put.

Vreme je prolazilo, a nije se dešavalo ništa. Sa pozornice je dolazila sjajno svirana muzika, ali bez ijedne suvisle vibracije koja bi ovo iskustvo učinilo različitim, a kamoli boljim od slušanja muzike u kolima, sa MP3 plejera. Ređali su se klasici: “Close Enough for Jazz“, “By His Grace“… Okrećem se oko sebe i vidim gomilu hladnih lica. Na kraju svake numere, šest do deset sekundi mršavog aplauza većine, 10% publike svakako urla bez veze, ali to je čak i manje od proseka onih koji čine nekritičko krdo. Pesme se nižu, sviranje se svodi na besprekorne partiture, a Van se ponaša kao da treba da izdeveta tekst koji je pred njim, pa da krene polako kući na večeru. Kreće “Days Like This“, mislim sad će malo da se opusti…

Ali, ništa se ne dešava zabrinjavajuće dugo.

Posle konačno podgrevajućeg pot pourri dela “Baby Please Don’t Go/Parchman Farm/Don’t Start Crying Now“, kada je Van najzad pustio muzičare da se pokažu (na kašičicu), a on sam krenuo da malčice improvizuje svoje sviranje usne harmonike i pevanje kroz mikrofon za usnjak (što zvuči kao glas sa radija – pogledajte i poslušajte ovaj snimak, to je bilo slično), publika se raskravljuje, atmosfera se blago naelektrisala i tog časa kreće “Moondance“, ovog puta besprekorno tempiran.

Najzad počinje podizanje.

Slušao sam svedočenja ljudi koji su pohodili koncerte Vana Morrisona, a znam i iz nekih bootleg snimaka koje sam slušao: idealni scenario njegovog koncerta je lagano, ali neprekidno zidanje, ispipavanje publike, mera preciznog spram mere improvizacije, međusobno osluškivanje, korak po korak napred i samo napred, gore i samo gore… Što onomad reče Toda, i tebi je toliko lepo, jebote, kao da si na Kubi u nekoj ležaljki, uz koktel u jednoj ruci i tompus u drugoj, gledaš u more i u lepe žene i znaš da život ne može da bude bolji nego što je sad i ovde. Toliko te podigne ta svirka, da pola sata posle završetka još uvek nisi sasvim načisto da je koncert završen i treba ti još dva sata da se ispumpaš i vratiš na površinu zemlje, jer teško ti je da hodaš dok lebdiš pod dejstvom preživljenog utiska.

Ali, ne.

Rekoh već: Van je takav da koliko daje, toliko i očekuje. Publika nije vratila vibraciju odgovarajućim uzbuđenjem i to podizanje se slomilo. Već posle dve stvari iza besprekorne izvedbe “Moondance“, koncert je opet sveden na otaljavanje plejliste uživo.

Tog časa mi je bilo jasno da se ono čemu sam se nadao neće desiti. Nije vredelo da se nerviram, mada me je ceo minut držao nagon da izađem iz sale i napustim koncert.

Još jednom, tokom numere čiji naslov ne znam (i ne mogu da je se setim iz Vanovog opusa, ako sam je ikada i poznavao) i za koju će se uskoro pokazati da je pretposlednja na koncertu, Van je krenuo da radi publiku, ulazeći u laganu vokalnu improvizaciju koja podseća na voodoo chant, dok su muzičari svirali kao da ne postoji sutra. Bio sam svestan da je to poslednja prilika da se nešto suvislo desi. Nije se desilo: reakcija publike je potpuno izostala i ja sam znao da je to konačan kraj. Šta god da se desi od ovog časa do kraja, znao sam, neće biti važno, jer prilika je propuštena.

Kada se ta numera završila, počela je “Gloria“. Deo publike u parteru je nagrnuo ka pozornici i to je bio svetao trenutak; mi ostali smo najzad podigli guzice sa stolica. Za druge ne znam: nisam poskočio od radosti, već od nestrpljenja da se najzad desi nešto vredno pamćenja.

Posle jednog kruga strofe i refrena, Van se prvi put obratio publici: dvaput je rekao “Big hand for the band!” da izmami aplauz od publike, što nam nije palo teško – ponavljam po ko zna koji put, ceo bend sačinjavaju velemajstori od zanata, koji imaju groove u srcu – i to je bio sav kontakt koji je Van dao publici tokom 90 minuta od svog izlaska na scenu.

Još jedan krug strofe i refrena, a potom je Van bez reči otišao iza kulisa.

Sa nekih ranijih setlista sam znao (nisam obratio pažnju na nove setliste) da ta numera uvek predstavlja kraj zvaničnog dela koncerta. Uobičajeno na koncertima do pre koju godinu bi bilo da ekipa siđe sa scene, a potom usledi encore od dve numere, najčešće u smirujućem tonu, nešto meditativno i velemajstorski, poput “Have I Told You Lately“, “Sometimes We Cry” ili “When the Leaves Come Falling Down“. Ako bi Van bio posebno inspirisan (što je retko), na kraju krene “Ballerina” i tada svet ne može da bude bolji.

Međutim, bend je otprašio još 5-6 minuta, rekoh već, vrlo slično krljačini koju ste čuli u priloženom snimku, a potom poskidaše instrumente, brzo se pokloniše, siđoše sa scene i u tom trenutku je krenula muzika sa razglasa, a svetla u sali su se uključila istovremeno.

Da me blagi bog ubije ako svi prisutni u sali tog časa nisu istovremeno potpuno zaćutali na dve sekunde. To je bio verovatno najjeziviji trenutak koji sam ikada doživeo u svojih 38 godina aktivnog iskustva pohađanja koncerata.

Nas trojica, koji smo karte kupili zajedno pa smo zajedno i sedeli, ostali smo ćutke na svojim mestima i gledali se malo međusobno, malo po sali, prateći kako masa ljudi bez guranja, bez zastoja i bez govora brzo napušta prostor. Tišinu je prvi presekao Miki, inače najiskusniji istraživač i slušalac Vanove muzike među nama, koji tiho reče:

– Sreća da smo bili pripravni da ovako nešto može da se desi.

Nije bilo ničega što je moglo još da se kaže, a da u tom trenutku zvuči suvislo. Dadoh neku trivijalnu opasku o tome da je svirka trajala 97 minuta, pitao sam druge da li su čuli kad je Van usred svirke, iza svog pevanja, prosiktao na basistu: “Salsa!… Play salsa!” (tako da smo i doživeli ono što smo samo čuli iz tuđeg svedočenja, da je Van sklon da drži lekcije muzičarima pred publikom), a tada se lagano uputismo ka zbornom mestu ispred kombija, da krenemo kući.

– * –

Citiraću samog sebe iz onog najavnog priloga od pre dva i po meseca: još odavno, naučio sam da je poenta u potrazi, a ne u nalaženju. I to znači sve, pa taman imalo miris demagogije.

Zbog toga mogu da kažem i to da nije sve propalo. Iskustva ponekad budu i gorka i to je ovog puta bio slučaj: sve u rok službe, što reče jedna druga demagogija. A koliko sam lud po prirodi, neka ostane i beleška da koncert Vana Morrisona nije skinut sa moje bucket liste. Dok god bude moguće, ja ću stremiti onakvom koncertu Vana Morrisona kakav znam da je moguć. Najzad, ne može on da dođe u okolinu toliko puta koliko puta ja mogu da ga gledam. Jedanput će se možda i potrefiti sve kako treba, a ja ću se tog časa naći negde na Kubi, sa koktelom u jednoj i tompusom u drugoj ruci.