Седење на тераси у пролећно новембарско предвече има својих лепих страна. Лишће на брези је таман онако скроз златно и још није попадало, све некако лепше изгледа, само се човек ужели климе каква је некад била.
И то не тако давно – ово је снимак од натпрошле зиме. Намерно сам одвалио пешака до ћалета, ни два километра (у Мужљи би рекли “кило ипо метар”, све рачунајући да слушалац неће знати да ли греше намерно или из зезања) да бих се сит нашкљоцао по снегу до колена. Стигао таман у сутон, приметио да нисам понео цигаре, продужио два ћошка даље до киоска (енгр. киокса, мада мислим да ни њихова Ацадему не признаје тај израз), тамо се смрзао причајући са Геџом о дигиталним фоткалицама (епилог: купио је једну, годину-две касније), шкљоцнуо притом две-три добре… и онда, у повратку, ову.
Ова рампа, бар за мене, има више историје него исправних делова. А и та кућица рампаџијска, са недовршеним графитом (за који упорно мислим да значи Друштвено Предузеће Централни Затвор, а и ако ми неко и објасни шта у ствари значи, не верујем да ћу променити мишљење) носи више историје него снега на себи.… Nastavite sa čitanjem >>