Једна од пре: рампа под снегом

Седење на тераси у пролећно новембарско предвече има својих лепих страна. Лишће на брези је таман онако скроз златно и још није попадало, све некако лепше изгледа, само се човек ужели климе каква је некад била.

И то не тако давно – ово је снимак од натпрошле зиме. Намерно сам одвалио пешака до ћалета, ни два километра (у Мужљи би рекли “кило ипо метар”, све рачунајући да слушалац неће знати да ли греше намерно или из зезања) да бих се сит нашкљоцао по снегу до колена. Стигао таман у сутон, приметио да нисам понео цигаре, продужио два ћошка даље до киоска (енгр. киокса, мада мислим да ни њихова Ацадему не признаје тај израз), тамо се смрзао причајући са Геџом о дигиталним фоткалицама (епилог: купио је једну, годину-две касније), шкљоцнуо притом две-три добре… и онда, у повратку, ову.

ма све је ту...

Ова рампа, бар за мене, има више историје него исправних делова. А и та кућица рампаџијска, са недовршеним графитом (за који упорно мислим да значи Друштвено Предузеће Централни Затвор, а и ако ми неко и објасни шта у ствари значи, не верујем да ћу променити мишљење) носи више историје него снега на себи.

Са фотографске стране, ухватио сам све што сам хтео. Бар неколико врста светла (плави сат од сумрака; неонке од уличне расвете, две врсте; семафор који је тада још радио, сад само жмига наранџасто; један жуто осветљен прозор; две ситне неонке код поштанских сандучића и у малом прозору лево; црвена и жута светла бар два аутомобила под боровима; фарове аутомобила с лева, ван кадра). Жице, бандере, ограде и Андрејин крст (јадничка су вала испосарањивали на хиљаду места), да се види да смо у вароши. Четинари на све стране, да се види да је зима да смо у Банату.

Цврц. Ту престаје бављење фотографијом и прелазимо на историју. То од рампе до Шећеране је мој стари крај. То зашто су тамо борови је подужа прича, ал’ углавном да се слаже са нечијом баштом (види се јела иза десне бандере). То су пра-несврстани борови, који су приликом првог састанка на врху покрета несврстаних били поређани, у гајбицама, дуж пута од Сурчина, па су после журке пресађени овамо. Остатак улице има платане. Тротоар је од педесетих па до осамдесетих ишао само непарном страном улице, до рампе, а онда парном, да се слаже са истом баштом…

Сама рампа је радила одлично док ју је опслуживао рампаџија. Увече би палио фењер (не на петролеј него на уље од репице, оно што у Меку тврде да је одлично за људску исхрану), кад му јаве да долази воз дизао би рампу, чекао да воз прође, па би је онда спуштао. Све до средине шездесетих пруга је имала три шине – јер су туда ишли и возови уског колосека, такозвана мала пруга, која се пар километара лево од овог места одвајала према Бегеју (трасом данашњег индустријског колосека) и ишла онда отприлике уз Бегеј све до Румуније, па и помало кроз њу (сређено посебним међудржавним споразумом, уђе па изађе). Рампа је уредно радила осим кад би је неко звекнуо колима (шећеранска Кантина, тада кафана на гласу, је три ћошка даље, музика се чула довде) па би трајало два-три дана да дођу да је заваре.

Онда су почели да експериментишу са некаквом електриком. Рампа се дизала и спуштала прилично насумице, а сигнално звоно би весело зврндачило сатима. Што је потрајало десетак или више година. Повремено би нешто мењали… кажу да је успешно прорадила пре десет-двадесет година, више није имао ко да примети, сви су били дигли руке. У рампаџијској кућици је сад та електроника, а кров од салонита је наредне године замењен лименим. А и сама рампа није више гвоздено чудо дебљине бандере, него летва са сијалицама, која добацује до пола пута. Кантина одавно не ради (јер нема Комбината), па и те летве сад ређе страдају.

Рампа је чувена и по додатном сукобу јурисдикција – осим што се не зна ко је надлежан за ову ограду (железничке израде, од шина) па је ово једина рампа у граду која дан дањи нема тротоар, него пешаци треба баш на прузи да се друже са возилима, по многим другим питањима се овде некад завршавао град и почињао Комбинат. Струја за осветљење улице – комбинатска (па кад свуда нестане струје нама и даље сија на сокаку); водовод, канализација, гас и телефон стижу до пруге, а да пређу пругу треба им двадесетак година док се реши ово или оно… А и тај тротоар, откако је ЕЗ почела да нам уређује градска језгра па сад сва изгледају исто, плочник од бетонских плоча 20х20цм је замењен бехатоном… до рампе. Од рампе до Шећеране, и даље је онај стари од пре шездесет и кусур година.

Једини знак неких нових времена је стамбена зграда с лева, изграђена на плацу и башти где су некад живели Играчкини (нагласак дугосилазни на а – и то им није презиме него шпицнамет, презиме нисам никад ни знао). Одвод кишнице са коловоза, међутим, и даље није решен (од 1961. наовамо) те свака јача киша и даље прави језеро. Јер кишна канализација такође није прешла пругу…