Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Od muzičara u poznim godinama očekujemo da se osvrne na svoju bogatu karijeru i refleksivne pesme koje sumiraju njegova životna iskustva. Ima toga i ovde, ali i neočekivane žestine i “prženja” kao u najboljim danima.
Onomad, dok sam preslušavao pristigle novitete, prekide me moj ženski potomak rečima:
– Ćale, odavno te nisam videla tako uspaljenog. Šta to slušaš?
– Ništa što bi moglo tebe da zanima, ovaj čovek je samo tri godine mlađi od tvog dede…
Gledala je u mene zapanjeno.
Sasvim neočekivano, najuzbudljivije ovogodišnje diskografsko ostvarenje dolazi od veterana koje su odavno svi već otpisali.
Muzičke enciklopedije su složne u jednoj stvari – četiri najvažnije britanske grupe zaslužne za promociju popularne muzike tokom šezdesetih su The Beatles, The Rolling Stones, The Kinks i The Who. Sklon sam da uz njih dodam i The Zombies koji nikada nisu postigli planetarni uspeh kakav su zasluživali. Zašto je to tako je za mene i dan danas misterija jer je evidentno da je potencijal postojao. Imali su fantastične pesme koje je uglavnom komponovao Rod Argent i zgodnog, vrhunskog pevača kao stvorenog za naslovne stranice novina (Colin Blunstone). Praktično recept koji u sličnim prilikama nije omanjivao. U njihovom slučaju nije se pokazao delotvornim.
Da li je u pitanju bio loš menadžment, nesnalaženje same grupe u muzičkom biznisu ili nešto sasvim deseto… To nikada nećemo saznati.
