Muzičke enciklopedije su složne u jednoj stvari – četiri najvažnije britanske grupe zaslužne za promociju popularne muzike tokom šezdesetih su The Beatles, The Rolling Stones, The Kinks i The Who. Sklon sam da uz njih dodam i The Zombies koji nikada nisu postigli planetarni uspeh kakav su zasluživali. Zašto je to tako je za mene i dan danas misterija jer je evidentno da je potencijal postojao. Imali su fantastične pesme koje je uglavnom komponovao Rod Argent i zgodnog, vrhunskog pevača kao stvorenog za naslovne stranice novina (Colin Blunstone). Praktično recept koji u sličnim prilikama nije omanjivao. U njihovom slučaju nije se pokazao delotvornim.
Da li je u pitanju bio loš menadžment, nesnalaženje same grupe u muzičkom biznisu ili nešto sasvim deseto… To nikada nećemo saznati.
Rod Argent je na više mesta govorio da je još pre no što je pošao u osnovnu školu znao da će u životu da se bavi muzikom. Od toga vremena do osnivanja The Zombies proteklo je manje od decenije. Te 1961. godine, kada je grupa zvanično počela sa radom, Argent i Blunstone imali su po 16 godina. Već sa 19 mogli su da se pohvale i prvim singlom/prvim hitom – a to je dobro poznata pesma “She’s Not There” koja je danas klasik.
Zvuk im je bio prepoznatljiv i bazirao se na Argentovim klavijaturama koje su, ma koliki on bio virtouz, uvek bile u funkciji pesme. Klavijature kao vodeći solo instrument su bile potpuno netipične za to vreme, a same pesme su bile tako dobro skrojene da je svaka bila potencijalni hit. Tokom šezdesetih snimili su dvadesetak singlova i tek dva albuma. Drugi, ujedno poslednji, Odessey and Oracle (1968), u vreme izlaska prošao je gotovo neprimećen. Danas se smatra remek-delom i jednim od najznačajnijih snimljenih u toj deceniji.
Grupa se raspala posle snimanja tog albuma. Rod Argent je osnovao novu grupu Argent, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih imala popriličan uspeh, a Blunstone je priženio glumicu Caroline Munro, koja je više volela da pored sebe ima činovnika u firmi koji se uredno vraća kući s posla nego muzičku zvezdu. Njegovi solo albumi iz sedamdesetih, iako su bili zanimljivi za slušanje, nisu previše zainteresovali publiku.
Tokom svih godina, ova dva dobra prijatelja su učestvovala na brojnim snimanjima u elitnom društvu, sarađujući na različitim projektima. Do ponovnog okupljanja The Zombies i snimanja novog zajedničkog albuma došlo je 2000. godine. Od tada do danas neprestanoo nastupaju, pokazujući zavidnu vitalnost i sposobnost da istrajavaju u onome što rade. Američki recenzenti nisu ni malo bili blagonakloni prema njihovim novim albuma, jer su im zamerali da ne prate trendove. Publika je sve to zanemarivala i neprestano im se vraćala.
Takvima i sam pripadam.
Krajem prošle godine načuo sam da snimaju novi album. Nisam ništa posevno očekivao sem seta dobrih pesama, jer Argent i Blunstone imaju po 78 godina. Početkom aprila izašao im je album Different Game (2023), koji me je opčinio na prvu loptu.
Ne praveći nikakve kompromise sa aktuelnim trendovima, ovo je album koji se oslanja na bogato nasleđe muzike koju kritičari nazivaju “chamber pop” i u čijem se svakom tonu oseća znanje i iskustvo utkano u njega. Pesme su sjajne, bogato aranžirane i prosto se lepe za uši, tako da treba učiniti napor da se ne pritisne dugmence repeat. The Zombies za ovaj album od mene dobijaju 4+.
S obzirom na to da je u toku promotivna turneja po celom svetu, ostaje nam nada da ovaj set pesama nije poslednje što nam ova starija gospoda mogu ponuditi. Neku vrstu testamenta i rezime jedne značajne i bogate karijere. Uostalom, i čiča Willie Nelson u svojih 90 snima punom parom i po nekoliko albuma godišnje.