Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Budem li trčao dovoljno uporno, postići ću.
Ova kolekcija je zanimljiva, jer se delom sastoji od zaboravljenih snimaka koje sam spasao isključivo zahvaljujući činjenici da sam bio lenj da fotografišem tokom dužeg perioda. Bila bi šteta da je propalo.
Jeste, ja to tražim zrno dobrog u nečemu ne baš tako dobrom. Računam da to ponekad nije loše raditi. Popravlja raspoloženje. To jest, meni je popravilo. 
Pa, da zavirimo.… Nastavite sa čitanjem >>
Paket kojim ću zaokružiti svoje veoma kampanjsko bavljenje fotografijom u novembru posvećen je Jazz & Blues festivalu koji se svakog novembra održava u Kikindi. Započet kao memorijal u sećanje na našeg prerano otišlog prijatelja Geze Balaža, festival je i mnogo pre ove, dvanaeste instance postao dovoljno velik da se može reći da je reč o ozbiljnoj stvari. Pohodim to dešavanje redovno – naravno, sa fotoaparatom.
Nalik onom kontigentu sa dva turnira u sedećoj odbojci, bila je ovo prva prigoda da angažujem Dugu Cev u specifičnom okruženju. Bilo je u slast: od 420 fotki koje sam za tri večeri napravio, skoro polovina je urađena teleobjektivom u ručnom režimu. No, ovog puta sam eksperimentisao više nego ikada ranije. Čak, dozvolio sam ISO 3200; ranije nisam hteo da idem preko ISO 1250. Da vidimo rezultate.… Nastavite sa čitanjem >>
Pre nego što ovaj projekat učinim bespovratno nepopravljivim – a moram priznati da je na granici da postane nepopravljiv – hajde da makar nadoknadim onaj materijal koji je već bio predviđen za projekat “jedna na dan”. Ovog puta, sasvim flagrantno, treću nedelju dana bavljenja fotografijom u novembru pokrivam ulovom sa dva dana praćenja sedeće odbojke, trenutno jedinog sporta koji pratim.
Verovatno sam već pominjao: volontiram kao vebmaster sajta OKI “Feniks” iz Kikinde, a pride fotografišem utakmice i turnire kad god je to izvodljivo. Već sam ušao u neke tajne tog sporta, pa mi nije teško da pokrijem dešavanja foto-pričom. Dva turnira koja su održana u Kikindi 16. i 17. novembra poslužila su mi da prvi put angažujem Dugu Cev na takvom mestu. Osim tehnike fotografisanja koju mi 200 mm obezbeđuje, bila je to prilika i da savladam neke nove momente u scenariju fotografisanja. Nije bilo lako, jer sala u kojoj su turniri održani nije dovoljno prostrana, ali odlučio sam da to ne koristim kao opravdanje, nego sa se snađem kako znam i umem. Bilo je zanimljivo.… Nastavite sa čitanjem >>
Sećate li se priče “Bosonogi i nebo”? E, uhvatili su me baš kad je trebalo da objavim prilog, valjda je samo još jedna krivina falila da stignem do cilja… I zato će jesenja sinkopa izazvana Danom mrmota biti iz tri dela, a ne dva. Kako god, ovo je taj drugi deo. I gledam u fotke spremljene pre deset dana, suncetižareno, i shvatam da su samo prva i poslednja zaista fotografisane onog dana na koji se odnose. Ostale su snimljene ranije.
Dobro de, bilo je i pre da nisam fotografisao svakodnevno: nakon završenog prvog ciklusa, posle pouka do kojih sam došao empirijski, shvatio sam da je glavni zajeb bio u tome što sam pokušao da fotografišem svakodnevno. Ne: suština projekta “jedna na dan” nije u jednom fotografisanju na dan, nego u bavljenju fotografijom jednom dnevno, bilo kako. fotografisanje, obrada, selekcija, traženje rešenja… Sve je to deo cele slike.… Nastavite sa čitanjem >>
Eeeee! – što reče vozač onog taksija od Detelinare do Veternika na moje pitanje kako je moguće da u Ladi istovremeno bude sve ispravno i sat radi.
Sada bi bilo kakvo objašnjavanje razloga za zastoj zvučalo patetično. Prosto, desio se Dan mrmota 1, pa dva dana vazduha, pa Dan mrmota 2, pa sinkopa jedna, druga, treća, jesenja fjaka i mož’ ga onda… da sad ne lajem šta ga onda mož’. Sastavljam ovu kompilaciju u noći nakon dana kada mi je ispred nosa izmakao jedan dobar objektiv ispod cene. Toliko sam se razočarao u neuspeh nabavke da će mi trebati neko vreme da se oporavim. Radna terapija je najbolja, rekoh naglas i latih se posla.
To, međutim, nema nikakve veze sa činjenicom da sam ovih sedam komada pripremio još pre desetak dana, ali nisam imao kad da ih spakujem u čestit prilog. Pa, nikad nije kasno…… Nastavite sa čitanjem >>
Fotka za poređenje: drugi način izvedbe.
Na jučerašnjoj fotki, naglasio sam da je suština fotke bila u lovu na “boju vazduha” (osim gomile žica koje predstavljaju temu za “urbanu” fotografiju, mada reč “urbano” u mojoj varoši, ne bez razloga, ima ukus posprdnog). Sledeća fotka je napravljena možda samo jedan minut posle one, ali na drugi način, sa namerom očuvanja dominantne pastelno-narandžaste boje u pozadini u koju je nebo brzo skliznulo, jer zlatni sat na početku novembra traje možda desetak minuta, ne duže. Ispade ovako:
Ne mogu da odolim, mada bi trebalo da se bavim nečim drugim. Fotografija je droga, ljudi moji, kad se jednom navučeš, nema skidanja…
Uglavnom, dan je bio šaren, stotinu zaostalih poslova (mrzim to), ali jednog trenutka sam uočio neobičnu zlaćanost neba. Znao sam dobro: nemam vremena čak ni da istrčim na ulicu. Srećom, Duga Cev je već bila namontirana: na licu mesta sam bio petnaestak sekundi kasnije.
