Једна од пре: све боје снега (4)

Да наставим са оном шетњом од прекјуче – ево, прешао сам скоро триста метара, и ту ме спопадне нека брадата заврзлама. То ће бити лично… хм, који ли враг? Личи на деда Мраза, ал је обучен као амерички свети Никола (немачки санкт Николаус – Клаус – санта Клаус), који пак нема никакве везе са својим даном него га везују за божић. Тј не баш толико за божић него за цео период од дана захвалности па до њега (енгр. истог). С тим што се увелико упињу да то некако покрије и цео новембар, не би ли црни петак пао нешто раније.
Рачунајући да сам уштрикао бар пет добрих до тог тренутка, нисам био нешто лоше расположен кад ми је пришао и покушао нешто да ме орасположи. Залуд му труд, ех. Видим, овдашњи глумац аматер, град мало одрешио кесу па им ваљда даје неку кинту, вежба, ради на ко зна ком будућем лику, здао се својски, даје ми бомбону. Твоја брада лажна а моја је права… добро дај, сретна ти радња, сетићу се ваљда кад опет дођу унучићи, да им дам.

Нешто касније спазим га прекопута.

eos_3534420141229_17_34_04

(велика)

То “прекопута” схватити веома условно. Пута више нема. Ово је обријана главна улица, равна с краја на крај, нема ивичњака, нема коловоза, нема знакова, нема пешачких прелаза. Мали снежни плугови, они за тротоаре, се оријентишу тако што прте по средини и уз фасаде а гомилају између, а на сваких двадесетак метара просеку и попреко, да се остарели народ не изломи прескачући.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: све боје снега (3)

Морам да признам да сам скоро заборавио из ког сам то ћошета снимио јучерашњу фотку – све сам био убеђен да сам стајао на јужном углу, међутим ништа се није слагало. А онда сам приметио она кола како излазе и схватио где сам то био – 30 метара даље.
Но, остало ми је нејасно одакле она љубичаста. Није тај билборд могао тамо да добаци, он је десетак метара удесно и прилично је високо. Но, на следећем снимку, још 30 метара даље, ми се разјаснило. Стварно плави сат, иако је већ 17:20 и то крајем децембра, кад би требало да је увелико мрак. Међутим, плави сат је имао своје мишљење о том мраку.

eos_3533820141229_17_20_36

(велика)

Та лилава (од милоште звана буљичаста) је мешавина плавог сата и наранџастих светиљки. Много боље од романтичне представе о овом крају коју сам запамтио као клинац, кад смо ту негде у пиљарници купили кестење – данашња светла су моћнија и боље изгледају на фоткама. Већ оштрим… хм, објектив за кад падне снег па одемо у град (а где смо то сад ако не у граду?).… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: све боје снега (2)

Знам да се прва звала “Све боје иња”, и да мора да сам имао бар још једну овакву, ал’ нека, ова се зове овако, са све двојком, јер је у мојој глави тај редослед. А и ону кад сам радио, то је било пре кенозоика него што сам имао чим да радим сирово, а ово је… да кажемо, ближе оном што сам хтео.
Док сам био основац, кад снег почне овако да изгледа, то је био крај. Крај лепе зиме, крај зимског распуста, крај санкања. Јер снег је пао колико је хтео да падне, отопио се тамо где се хода, бљузгавица се или поново смрзла или нашла начин да уђе у обућу. Чађ од грејања се таложила по снегу, и убрзо би једина бела места били кругови где се снег отопио око неке веће честице угља. Све је постајало ружно, и остајало тако до пролећа.

Данас су друге ствари ружне, али снег је лепши, кад га има.

eos_3533620141229_17_19_54 (велика)

У ствари, ни овај не изгледа нешто лепо преко дана – индустријска со, којом се посипају коловози и плочници, га обоји горе него кад се момци ручно потпиш(ај)у по њему. Ваљда што је та боја неорганска, а ова друга гарантовано органска, враг ће га знати. Нема више ни чађи, јер се велике зграде греју издалека или на гас; оно што се појединачне куће греју на угаљ и дрва не добацује довољно да га опраши.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: доле бело, горе сиво

Док сам се још провлачио без кола, наместио ми се један одлазак за Београд крајем јануара. Снег није показивао намеру да нестане, а поврх њега се још појављивало и иње, дакле таман да засврби објектив. Још лепше, нисам се возио аутобусом него старом мечком. Јесте да је ово и оно било помало неисправно, али је десни прозор био чист.
И наравно, нисам морао ја да возим :). На овој деоници јужно од Перлеза наштрикао сам неколико снимака. Углавном шмрљавих и врљавих на први поглед.

dscf15917

(велика)

Ствар по дефиницији досадна, равница, снег, једнолични облак преко целог неба, нема никакве динамике… међутим, заинатио сам се.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: рампа под снегом

Седење на тераси у пролећно новембарско предвече има својих лепих страна. Лишће на брези је таман онако скроз златно и још није попадало, све некако лепше изгледа, само се човек ужели климе каква је некад била.
И то не тако давно – ово је снимак од натпрошле зиме. Намерно сам одвалио пешака до ћалета, ни два километра (у Мужљи би рекли “кило ипо метар”, све рачунајући да слушалац неће знати да ли греше намерно или из зезања) да бих се сит нашкљоцао по снегу до колена. Стигао таман у сутон, приметио да нисам понео цигаре, продужио два ћошка даље до киоска (енгр. киокса, мада мислим да ни њихова Ацадему не признаје тај израз), тамо се смрзао причајући са Геџом о дигиталним фоткалицама (епилог: купио је једну, годину-две касније), шкљоцнуо притом две-три добре… и онда, у повратку, ову.

ма све је ту...

Ова рампа, бар за мене, има више историје него исправних делова. А и та кућица рампаџијска, са недовршеним графитом (за који упорно мислим да значи Друштвено Предузеће Централни Затвор, а и ако ми неко и објасни шта у ствари значи, не верујем да ћу променити мишљење) носи више историје него снега на себи.… Nastavite sa čitanjem >>