Javio mi se Crni. Retko se viđamo, stalno je u nekakvim humanitarnim akcijama po celom svetu, pa nikada ne znam odakle će da me pozove. Poslednji put je zvrknuo iz Ruande i slatko smo se ispričali, sve o trošku Ujedinjenih nacija. 
Crni ima dobar običaj da mi donese neku lokalnu muziku iz mesta gde je bio. Nekada su to sasvim egzotične i jedinstvene stvari, samizdati uličnih svirača o kojima nikada neću saznati ništa ili tipova koji pevaju za malobrojnu publiku u nekoj kafani. Često su to poprilično loši i primitivni snimci koji samo prolete pored mene. Nema tog organskog okruženja u kome egzistiraju pa je moj utisak potpuno drugačiji.
Ovakvi snimci imaju neprocenjivu vrednost u odnosu na industrijske mešetarije – autentični su i iz njih izbija život, najčešće grub, bez studijkog poliranja.
Željno išćekujem čime će Crni ovoga puta da me obraduje. Pruža mi disk i smeje se.… Nastavite sa čitanjem >>
