Августа 2012 ми је некако дошло доста и посла и баште и свега, и решимо да се запутимо… ка Нишу. Али натенане, отприлике оно како Шеф иде, левим путевима, па како падне. Идеја је била да се до тамо докотрљамо за два дана.
По Шефовој дефиницији, авантура је недостатак планирања. Чак и она једна ствар што смо планирали, посета тетки у вршачком крају, испала је непланирана, јер смо се најавили преко ћалета, а он је пренео њој. Пошто је он добрано наглув, испало је да нас је очекивала тек сутрадан… па смо онда, исто тако непланирано, шврљнули до Вршачког брега, у међувремену унапређеног у планину. Каже она, преко 500 метара, рачуна се у планине.
Остатак поподнева искористимо да се откотрљамо што даље. Након што смо одустали од ноћења на Сребрном Језеру (јер нема места, осим на једном месту где би коштало ђаво ипо а све је у оном сиво-алуминијумском дизајну, као да је ауто салон а не хотел, фала лепо), вратимо се до Пожаревца. Тамо залутам у пешачку зону, искобељам се некако, нађемо собу у старом соцреалистичком хотелу у центру, и ајмо на пиво.
(велика)
Пожаревац… нисмо баш ни видели. Стари центар, као и у скоро сваком другом граду, има ту пешачку зону, корзо ради, кафићи на све стране, столови на тротоару. Изаберемо један насумице, више ни не знам које пиво смо добили (зна канон: види се Лав на другим снимцима, шта се може), и одмарамо се од целодневне вожње.… Nastavite sa čitanjem >>
