Некако нам се усталио обичај пивског петка. Те 2013. смо решили да пивчуга из киоска (углавном Старопрамен или шта се већ нађе да је боље) није то, него кренули у град, да мало мрднемо из куће.
Зрењанински главни сокак, као и у скоро сваком граду по Србији (а рекао бих и по добром делу централне Европе) је претворен у пешачку зону, у више корака. Прво је седамдесетих био затворен за саобраћај увече, од 17:00 до 24:00. Онда су набачене некакве жардињере преко коловоза, па је саобраћај истински онемогућен. Онда су се кафићи из суседних улица некако размножили по главној. Има већ скоро десет година откако је све поплочано од зида до зида, па је напокон и равно, а кафићких столова нема само на местима где је фасада склона паду, па је ограђено да неко не страда.
Избегавам места која се зову на енглеском. Зачудо, међу кафићима на главном шору их изгледа ни нема, но овај се зове баш пригодно: “Дангуба”.
(велика)
Прво изненађење је био избор пива. На табли поред столова је кредом писало “Бадвајзер”, што нам је келнер и препоручио. Шта, тај амерички пишвасер? А, не, не, каже келнер, ово је чешко.
Чешке Буђејовице су дале две величине: пиво и Швејка. Око пива је, међутим, читава фртутма. Под један, Буђејовице имају, као и већина места која су некад била под влашћу Аустроугарске, три назива: своје име, немачко име и мађарско име. На мађарском, зову се Будвар (Budvar – што је можда само назив пиваре, јер ни мађарска википедија то не спомиње као назив места) а на немачком Бемиш Будвајс (Böhmisch Budweis). Десило се да је један део власника месне пиваре отишао трбухом за крухом преко баре, и тамо направио пивару. Пиво им се звало Будвајсер, што по тзв. правилима читања у енглеском изађе на “бадвајзер”. За невољу, под истим именом се продаје и пиво произведено код куће.
Спор о томе ко има право на употребу назива још траје, што је ваљда најстарији такав спор на свету. Наравно, нису престали да продају пиво под тим именом ни Чеси из буђејовичке пиваре ни Амери из царевине Анхајзер-Буш, но се постигао некакав споразум о подели тржишта, тако да речи будвајсер (односно, како келнер грешком рече, бадвајзер – мада смем у још једну криглу да се кладим да га Чеси не изговарају по амерички) значење зависи од географије. Срећом, заломило нам се с праве стране у овом случају.
Кад смо пробали пиво, неко је замислио ситуацију да се неко овде навикао на њега, а онда у Америци наручио то исто… и онда почео да се буни шта су му то сипали. Сити се исмејасмо, онако с висока.
Фотка јесте и није из “Дангубе”. Снимљена је из тог кафића, али на њој су келнери из суседног, који су нешто мање трчкали, били више под светлом него наши, и све скупа их је било лакше упецати у кадар. Светло нисам нешто много морао да дирам, а изрез је… такав какав је, све што ја мислим да не треба да је на слици, неће бити на њој, јел’ тако, тако је.
Романса је трајала до пола августа, кад је одједном будвар (пише и то на етикети) нестао са списка. Попили смо никшићко црно, и отад више не идемо у град на пивски петак. Будвар сад има и на киоску, и то чак и црни.