Шта смета ако је велико? Велике ципеле, например, ако и не жуљају, ландарају и тару се о стопало. Велик шешир, пада на очи. Велик орман, не може кроз врата. А ето, има коме смета улазак, кад се повећа. Како се мери величина уласка? Немам појма, али има ко уме.
Уме то ревносни грађанин Симић.
Пошто се ради о особи са посебним задужењима (има печат скупштине станара!), очигледно се ради и о особи са посебним обавезама, а отуд и правима.
Неко би рекао и “са посебним потребама”. Очигледно има посебну потребу да заповеда, забрањује, наређује… или бар потребу да му се објасне неке ствари. Оно о неповредивости стана, и напосе, приватности. Па оно да скупштину станара не чине студенти у дому, где су се места додељивала а братија без смештаја се сналазила спавајући на поду или на орману, илегално (дакле незаконито, ако дозволимо да се то сме превести са латинског). Па оно да су ти станари власници станова, не подстанари, и да није он власник зграде, него они, свако на свом делу. И да, отуд, немају ама баш никакву обавезу ни да му отворе врата, а камоли да га пусте унутра да их постројава и пребројава и сувишне тера да спавају негде другде.
Није баш најјасније шта то грађанин Симић уображава, у каквој то згради живи. Изгледа да је то некакво франкенштајновско чудовиште, јер с једне стране има станове у власништву станара, а с друге постоји време кад су посете дозвољене, као да је некакав затвор или болница са строгим правилима.
Било би ту још ствари које би грађанин Симић могао да сам себи објасни, кад би се потрудио. Да, например, потражи у законима где то пише да жардињерија има овлашћење да улази у станове да пребројава присутне, где пише да један грађанин може да забрани другом да задржи госте на спавању, где пише колико особа сме да буде у једном стану… и да, уопште узев, схвати да не може кућни ред да буде старији од Устава.
Овакви ликови су ваљда најсретнији кад могу неком да командују. Ја сам, пак, јако сретан кад немају где то да остваре. Станарима те зграде желим успешну смену председника.