Svašta čovek doživi kad želi da fotografiše kao turista. A ne tako davno, beše vreme kada je oprema koja obezbeđuje čestito digitalno fotografisanje u svako doba dana i noći bila preskupa za nas, smrtnike. U kombinaciji sa agilnim turističkim vodičem koji ima svoj plan koji mora da bude ispunjen (uprkos klijentima koji su predmet tog plana), fotografisanje na letovanju se često svodi na masovnu proizvodnju digitalnog smeća.
![Trava iz kamena; sedimentacija na Pamukalama je očigledno veoma brza. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]](https://www.sustinapasijansa.info/media/2021/12/digitalnosecanje_009_pamukkale_trava.jpg "Trava iz kamena; sedimentacija na Pamukalama je očigledno veoma brza. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]")
Pamukale, Turska, jul 2005.
Naročit problem u letnjim mesecima je u tome što moraš da slikaš u periodu visokog sunca, što dovodi do prejakih kontrasta i preoštrih senki, a to dovodi do gubitkafunkcionalnedinamike na slici. Ali da ću imati previše svetla, toliko da fotoaparat ne može da izađe na kraj sa tim, do tog dana nisam imao predstavu da je moguće da se desi.
A desilo mi se, upravo zbog mučnih uslova za fotografisanje, na krajnje zanimljivom mestu. Sunce je bilo u zenitu kad smo stigli na lokalitet Pamukkale (“pamučna tvrđava”) u Turskoj, bez šanse da čekam barem sledećih šest do osam sati da svetlo popusti. Slaba uteha je bila što sam imao dva sata na raspolaganju da slikam lagano: od jedan do tri popodne jednako je blještavo; štaviše, pametan čovek se tada skloni sa sunca barem do pet popodne. Ali ko je mogao da odoli…
Velika muka koju ima svaki turista kojeg vode kao ovcu u grupi: od čestitog fotografisanja, onog u kojem uposlite svu opremu, znanje i iskustvo – najčešće nema ništa. Na takva mesta se odlazi pre zore ili kada sazri predvečernji zlatni sat, pa se tada slika; osim što je mnogo prijatnije trpeti tu temperaturu, i fotografije će doći na svoje.
Da vam baš ne pričam o svim tehničkim pojedinostima iskušenja koja sam tad doživeo, jer tog leta 2005. to nije bilo neobično. Samo jedan detalj: beše to vreme skupih memorija za fotoaparate, a ja sam na raspolaganju imao toliko da sam morao da slikam u JPEG režimu – RAW tokom celog letovanja nije dolazio u obzir, što je iz ove perspektive prilično mučno iskustvo. I samo na Pamukalama sam uključio RAW za nekoliko snimaka – i to su jedine slike odande koje nisu škartovi… Tada još ni u snu nisam mogao da zamišljam nabavku neke ozbiljne foto-sprave, ali tadašnje iskustvo mi je pomoglo u odluci da te jeseni zamenim tadašnji Canon PowerShot G2 za tada aktuelni model G6, koji ima ugrađen ND filter…
Zanimljiva stvar su ta tužna iskustva entuzijastičnog fotografa u pokušaju: mogao bih da nabrojim razna mesta sa kojih sam, pod pritiskom vremena, slabe opreme i nedovoljno znanja i iskustva, doneo foto-beleške koje zbilja i služe kao moje digitalno sećanje, ali nisu bogzna koliko reprezentativne. I baš taj skromni uspeh, iz današnje perspektive naivni period mog bavljenja fotografijom, čini da snažno želim da posetim ta mesta još jednom. Analizirao sam razliku nakon što sam nabavio DSLR fotoaparat: nijedna foto-beleška sa bilo kog putovanja nije bila neuspešna. Osim performansi uređaja i mogućnosti da praktikujem svoje iskustvo onako kako sam naučio još kao balavac, taj uređaj me dodatno usporava, što je korisna stvar koju ću vam drugom prilikom potanko objasniti; važno je i to.
Drugim rečima, osim što utvrđujem da digitalno sećanje u mom slučaju funkcioniše, kvalitet tog sadržaja opredeljuje mnoge moje želje i namere kada je o putovanjima reč. O tom aspektu razmišljam odavno, no sada ga prvi put artikulišem baš ovako…
Dakle, podrazumeva se da želim opet da posetim Pamukale. No, ako posluže zdravlje junačko i bogovi ekonomskih prilika, sledeći put ćemo tamo da odemo bez vodiča, kolima – rentakar u Turskoj nije preskup – tako da možemo sami da pravimo ritam obilazaka i da izaberemo zoru ili suton kao motiv na onom blještavo belom kamenu. Baška što sad imam i staklo koje može da se navije na f/22, ako je za moranje, a ne samo ND filter koji može da zaustavi oho-ho svetla.
(009)