U pustinji nema mnogo da se bira

“Vidimo se u pola dva kod bureta!”

Ovo digitalno sećanje je jedno od najblesavijih.

Bure usred pustinje [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Pustinja između Crvenog mora i Nila, Egipat, avgust 2007.

A kakvo je sad ovo digitalno sećanje, pobogu?

Krenemo mi tako iz Hurgade na vožnju od nekih 40-50 km do beduinskog sela, od čega je oko dve trećine vožnje kroz pustinju. U neka doba, proglašena je pauza, čekamo da se sastave dve ili tri grupe: tobože ne vole Beduini da im se dolazi jedan po jedan. A mesto okupljanja grupe…

E sad, bilo bi lepo da sam tad imao neku 360° kameru, jer biste tek tako videli da se tamo sem ovog bureta sa smećem i parkiranih džipova (i nas, putnika) s kraja na kraj horizonta ne vidi ništa drugo do sprženog peska pod nama i sprženog neba nad nama. Drugim rečima, ovo što vidite je jedini raspoloživi orijentir. Kako se vozači džipova dogovaraju, da mi je znati… “U pola dva kod bureta”?…

Kad smo se najzad sakupili, beše na kraju možda i desetak džipova, nastavili smo putovanje do jedne peščane dine. Beše zamišljeno da malo osetimo kako je to gaziti po pustinjskom pesku, pa su nas istovarili sa jedne strane brda, a sačekali na s na drugoj, gde su prevezli džipove. Blesavo iskustvo: šta mi vredi doživljaj kad sunce nije pržilo onako kako to stereotip nalaže, kad sam imao dovoljno vode u rancu i, najzad, kad sam znao da “pakao pustinje” neće trajati duže od petnaestak minuta…

Preko dine [KLIKI ZA VEĆU SLIKU]
Nije Arakis, ali jeste dina (obična, a ne ona Dina). Nisam pitao za crve, a oni nisu ništa upozoravali. Uzgred: domoroci pustinju između Nila i Crvenog mora nikada ne zovu imenom “Sahara”. Sahara je “samo” ono od Nila do Atlantika i od Sredozemnog mora do savane.
Šta je posle bilo, predmet je druge priče.

U sećanju ostade još jedna mentalna beleška, a nemam digitalnu: u povratku iz beduinskog sela, zastali smo opet negde na pola puta između beduinskog sela i magistralnog puta koji vodi morskom obalom. Beše već mrkla noć, a okupiše nas oko malog teleskopa koji je jedan od vodiča doneo. Nisam se gurao oko teleskopa, ali kada je i poslednji džip isključio farove, najzad sam obratio pažnju na nebo nad sobom. Bio sam u prilici da golim očima vidim više zvezda (beše to u jednom zabačenom selu na Murtenici, tamo nije bilo džipova da podignu prašinu visoko u vazduh), ali pamtim da sam te noći prepoznao titranje zvezda koje je nastajalo zbog mešanja vazduha različitih temperatura. Ne znam ni da li bih i danas imao šansu (i vremena) da tamo napravim neki čestit noćni snimak, ali ostade ideja da bi to kad-tad svakako trebalo da pokušam. Odavno raspolažem opremom za gerilsku dugu ekspoziciju, pa zašto da ne…

(002)

Leave a Reply

Your email address will not be published.

CAPTCHA ImageChange Image