Клинци из мог сокака

Тек јако накнадно, кад су ваљда већ престали да свирају, или им се бар заметнуо траг, сазнао сам да су они тај бенд што је вежбао у недовршеној кући у нашој улици. Тој кући само фале духови, ено и газда од раније поменуте рођендаонице каже да је становао тамо, а ја се не сећам да је та кућа икад била насељена. Ма ни отворена.

Првих десет година ми никако нису лежали. Певалица ми је звучала као да пева намерно лоше, и то не фалш него да имитира како се пева на школској приредби. Без икаквих украса, равно.

Шта би одједном? Па, прорадио локал патриотизам, те сам прво убедио себе да то и није тако лоше. И населио их на своју плеј листу. Па наиђе ова ствар, па наиђе она ствар. Па чујем нешто по други трећи пут па ухватим себе како слушам текст…

А то певање без украса сам научио да ценим. Некако испада да је некад давно било забрањено, шта ли, више нико не пева тако, певачи се у ствари разликују по томе ко какву фрцоклу додаје на последњи слог. И као што међу хиљаду шешира пажњу привуче неко гологлав…

И тако то крене. Слушам их већ деценију-две.… Nastavite sa čitanjem >>

Једна од пре: низ сокак

Више пута ми се десило, док сам бирао фотку за овде, да неку изоставим јер је снимљена кад и нека већ објављена. Што је неправда: надахнуће кад наиђе, не бира. Две недеље ништа, а онда пет комада за сат.
Дакле, ова фотка је снимљена два минута након претходне, вероватно мање од двеста метара даље. На коју страну? Па, низбрдо.

низбрдо

(велика)

Брзо сам схватио шта ме то привукло да шкљоцнем овај сокак. Падина у даљини. По Банату може свашта да се нађе, али да се сними овако низ улицу и да се ем виде кровови даљих кућа виђени одозго, ем да иза и изнад последњих кућа има још нечег осим неба, е то нема. Можда у Вршцу, ово друго.… Nastavite sa čitanjem >>