У бањски фолклор спадају и разни сувенири. Сви смо ми, мање више, одрасли у кућама где се вукло бар по три комада којечега са натписом “Успомена из Врњачке Бање”. Шерпице, џезве, комади дрвета са фотком оне зграде са бродским прозорима. И мени би баба понекад испржила живинску (енгр. пилећу) џигерицу у таквој шерпици.
Тако преподневну шетњу проводимо шетајући се, и разгледајући сувенире. Примећујемо да та бањска култура иде тако далеко да домаћи нису нимало нападни, нико никог не вуче за рукав, нема торбара и изнад свега, ниоткуда не пиче народњаци! Оно, ни остала музика, напросто нико не одврће озвучење. Ако и то спада у фолклор, свака част.
Сувенир, ипак, купујем, али не ову досетку са слике него опет, по традицији, нешто што ће се дуго користити – пепељару. И то са натписом на ћирилици, која се и овде нешто проредила.
Да ли је од тог ваздуха или од те воде, обрћемо поприличну шетњу – од хотела до кружног тока (практично првог већег трга кад се уђе са друма) па скроз до другог краја шеталишта и, наравно, назад. Уз мост најближи центру има два кафића са огромним терасама. Један сам снимио претходно вече, јер има занимљиво окачена светла, али на крају нисам био задовољан резултатом. Нису, изгледа, ни они задовољни пазаром – вазда им столови зврје празни, док код ових лево треба оштро око да се упеца место. Хватамо једно, наравно, ваљда и ти редовни гости знају зашто седају баш ту.
Нешто се изменило и у том фолклору око турске домаће кафе. Некад се добијала коцка-две шећера и готово. Сад како где, осим шећера следи и понеки слаткиш. Пре два дана, у Београду, у безвезном кафићу на паркингу тржног центра, добили смо слатко од грожђа са прописном чашом ледене воде, као да смо неки гости. Овде, један комад ратлука замотан у целофан. А и сладолед је одличан, и Канон некако изабра да га изоштри ваљано, а можда сам почео да улазим у штос са тим шта он ради и шта ја треба да му радим.
За ручак, на менију за пансионце има грашак, сладак купус и нешто без везе. Рекао сам грашак, али газда некако намигну и предложи ипак купус. Очигледно зна нешто што ми не знамо, поверујемо и прођемо одлично. Добар, одличан, са ребарцима и сланином, и не онако велика порција као јуче, те нећемо изгинути кад поподне наставимо шетњу. Поподне на оном тргу има неки фестивал фолклора, па решимо да дремнемо дотле.
Да ли због купуса или тог ваздуха, заспимо ко топови и стигнемо на тај фолклор поприлично касније али не и касно.
После ових наступе неки Бугари, уз музику са неког мрз плаџера, и онда схватим зашто има људи који не подносе гајде. Па то је раштимовано дибидус. Оно, не можеш очекивати од чобана да знају тачно на ком растојању да буше рупе да добију тачне тонове, ал’ бар за наступе у иностранству би могле да се сниме неке ваљане. Или је и та раштимованост део те традиције у који нико не сме да дира, а онда се чуде што раја почне да се разилази. Но, то није трајало дуго; наступи онда нека женска певачка дружина, бар половина у неким нашим годинама ал’ их носе гласови. Међутим, и то звучи раштимовано, ал’ замало. Трефљавају тачно у полутон (или четврттон?) сваки пут, упадају једна половина другој на тачно одређеним местима и цела конструкција је у ствари баш сложена, ама ми нисмо навикли на тај тоналитет, на те чудне интервале и ритам који постоји али је развучен и вероватно веома распарен. Е, да, тако ми и треба кад волим компликовану музику, а? Током друге песме госпоја ме одвлачи у даљу шетњу. Идемо на другу страну.
И још мало архитектонског метежа, овог пута новијег датума, али се уклапа као да је старо. Ваљда су и архитекте свега тога стари бањски гости и неће да натркече неку наказу, него би и они да додају нешто да годи оку кад се крене у шетњу.
Овде сам избројао пет малих тераса и једну велику и ниједан прост кров, све је на бар четири воде са додацима.
Но, почиње да се ближи вече, те размишљамо хоћемо ли прво на вечеру па у још једну шетњу или обратно… Но, небо је ведро и управо смо на преласку из жутог у плави сат. Наравно да ћемо вечерати касније.