Day: October 30, 2016

Dva koraka nazad na duvanskom putu

I was born in a dump lump
My mother died, my daddy got drunk
They left me here to die or grow
in the middle of Tobacco Road

Pre oko tri nedelje, zvanično sam načeo serijal tekstova o pesmama koje nisu proslavili autori ili oni koji su je prvi snimili, nego je pesma morala da “legne” u odgovarajućem trenutku na sceni, po pravilu u izvedbi nekog drugog, koji bi se usput i bolje omastio od te pesme. Ispitivanje uzroka tih dešavanja bi trajalo dugo i bilo bi teško, mada ne sumnjam da bismo na tom putu pronašli mnoge pikanterije. Nažalost, čestito istraživanje bi bilo stalni posao, a sumnjam da bi to iko hteo da plati baš meni… Ostaje mi da povezujem crtice kako znam i umem.

A na tom putu, jebotemiš, od resursa imam samo Internet. A na tom pustom i šarenom Internetu, suncetiebemžareno, pre neko veče sam utvrdio sa moj rođeni blog ispada referenca za projekat u koji sam zagazio.

Kako sad ovo da ispričam a da se pritom ne obrukam? Šta je ovde optimalan redosled? To očigledno neće biti kao i obično, ali s razlogom… No, prvo ide muzika. Pazi sad.

Nastavite sa čitanjem… “Dva koraka nazad na duvanskom putu”

Utovar nedeljom, 30. oktobar 2016.

Zaljućivanje paprikaša je jedan fini građanski obred, ne zahteva čak ni da se učlanite u bilo šta, ne pokušava ništa da vam proda, radi i ako ne verujete u njega, radi čak i nedeljom, a greje dušu, krajnike i koješta.

Hajdemo u planine, jer tamo nema ko da nas uputi da je počelo od autorskih numera Russa Ballarda, koji je napisao “I am the dance of ages“, to jest “Šta bi dao za veliku gestu, mesto svoga da tvoj tekući račun arče“…

dugggmeeNe, stvarno… Sad kad je već krenulo na veliko, a kako drugačije da krene kada priču vodi čovek koji je oduvek bio velemajstor u prodavanju magle i sumaglice, pitamo vas: kakav je vaš odnos prema (Efi, zažmuri!) postmodernom pogledu na svet? Da li prihvatate dobro upakovanu prodaju svega onog što je pre toga bilo anonimno i pretilo je da anonimno i ostane? Da li uvažavate to što je neko sročio stih ili muzičku frazu, a neko drugi potom prepakovao sve to u oblik koji neko najzad poželi da kupi?

Drugim slovom: da li je greh biti umetnik po zvanju, a trgovac po znanju, a potom biti vešt i prodavati ono što je neko pre bio nesposoban da proda? Gde je granica savesti? Da li je to kreativnost? Ne? Možda veština udaranja u tanku žicu? Nije sporno to što smo vazda spremni da nekoga nazovemo lopovom, nemajući pritom sasvim jasnu ideju šta je taj sve uradio da bi napravio to što mi sad nazivamo lopovlukom. Sporno je to što nemamo šta da ponudimo kao kontraargument. Sporno je to što nemamo ideju o vredostima koja čine predmet rečene prodaje, pa bila to magla ili magareća koža.

Sporno je to što nemamo ideju o vredostima.

Možda bi bilo pravo da najzad smirimo loptu ILI da ponudimo nešto što zaista vredi.

Svi mi koji nemamo ili jedno ili drugo, ako boga znamo, začepimo labrnju već jednom.

Moj Milane, moje lane, a ti udri u ćemane.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 30. oktobar 2016.”