Те давне шесет прве су нам не само асфалтирали (асфалтовали?) улицу, него и поставили неонско осветљење. Тј живино, што сам ја тада бркао са некаквим кокошкама. Било је најзад довољно светла да смо почели да се увече играмо на улици.
Преко лета су се око светиљке, наравно, скупљали комарци, а и много веће бубе. Чак и неке за које нисмо дотле ни знали да постоје, нисмо имали довољно јака светла да их навабимо. Било је међу њима и правих оклопника, који би летели док не падну, а тај пад са висине од 4-5 метара се баш чуо. Нешто налик бубашваби али бар упола веће.
Тај плес под светлошћу рефлектора ме фасцинирао тада. А после… већ нешто мање, јер на фотци никад не испадне како очекујеш. Но, ко чека дочека (не, на хрватском се не каже “тко четка дочетка”, то вас је неко прешао).
Јер, најзад ми је дошло из оданде у главу да могу да шкљоцнем и петнаест пута ако хоћу, док методом грубе силе не нахватам два-три снимка где ће тих буба под светлом бити онолико колико се мени чини да их има. Прва тура се, наиме, завршила неверицом – како бубе знају кад ћу да шкљоцнем, па се разбеже? Кад сам нанишанио било их је милион.
Откуд сад разлика? Ваљда та лењост ока, задршка вида, па од три трага, који се појаве убрзано један за другим, нама у оку остану сва три као да су се видели истовремено. Фоткалица се не да прећи на тај штос и онда испадне да на снимку има трипут мање буба него што их је било. То јесте тачно – било их је и десет пута више, али не истовремено јарко осветљених.
Фоткалица је извела још један трик који око не уме: испратила је како бубе машу крилима. Ови ритмични трагови не потичу од некаквог треперења светла, ово није стробо ефекат. За који у ствари нисам начисто да ли га ледовке имају или немају, изгледа да зависи од типа. Да је ово стробоскопија, за ову 1/20 бисмо од сваке бубе видели по два ипо трага са два прекида, међутим овде се поједини мотив понавља 9, 7, 8 пута, како код које. Јер не машу истом брзином. Уосталом, погледајте на великој.
На великој се такође види и да нису све бубе исте. Трагови крила су другачији – по дужини, облику. А и по боји – неке вуку на плаво, неке као да мењају боју успут.
Колико год да се ово мени чини занимљиво, мислим да се никад нећу бавити ентомологијом. То захтева да се ради рукама изблиза, нема зумирања. Хвала лепо, више волим овако.