Možda ste primetili da smo poslednjih dana ponavljali neke nedavno objavljivane izvođače. Ima tome dosta razloga. Ponekad neko od nas prosto ne može da se oslobodi nekog izvođača (a i zašto bi?), pa očigledno želi da podeli svoj utisak sa vama. A nekad radi sinhronicitet (samuraj Igor nas je poodavno naučio da ne postoje koincidencije), pa dvojica spontano požure da se pozabave istim izvođačem, ama bez ikakvog dogovora.
U slučaju ponekih monstruma, kao što je to ovde slučaj, potrudimo se da makar malo razdvojimo vremena objavljivanja i prilagodimo ih laganom konzumiranju. Vikendi i praznični dani su idealni za takve prilike. Pa, ako ste se najeli roštilja, zalili mladi luk starim pivom i posle toga se odmorili, možda čak dremuckajući na nekom ćebencetu na nekoj travi, hajde da to zaokružimo dobrom svirkom. Došlo je vreme da odloženi prilog najzad ugleda svetlost dana.
Ludnica.
U vreme kada su Emerson, Lake & Palmer odlučili da spakuju svoje albume Works Volume 1 (1977) i, nešto kasnije, Works Volume 2 za seriju živih izvođenja, svet nije ni čuo za tako pompezan plan, a kamoli da je video i čuo tako nešto. Slično su ranije pokušavali i uspevali drugi (Jon Lord, The Moody Blues, Procol Harum), ali to nikad nije izlazilo iz okvira jednog strogo kontrolisanog performansa, snimljenog u idealnim uslovima i sa mogućnošću naknadne popravke u studiju.
Zamišljeno je da se od kasnog proleća 1977. do ranog proleća 1978. održi 120 velikih koncerata na severnoameričkom kontinentu. Reč “veliki” je valjalo tumačiti na svaki mogući način. Možemo početi od dvadesetak šlepera opreme; samo je Palmerov set bubnjeva, naročito izrađen od čelika, težio oko dve tone, a samo za njega su bila zadužena četvorica tehničara. Namenski PA sistem je projektovan naročito za ozvučavanje stadiona, sa nekoliko zona miksovanja, a primenjena snaga koja je premašila 100.000 vati je nešto što do tada nije dostigla čak ni grupa Led Zeppelin.
No, naročiti spektakl je činio kompletan profesionalni simfonijski orkestar od 70 članova, što je gabarit kakav je tada imalo svega nekoliko takvih orkestara na svetu. Angažovan je Geoffrey Salmon, mladi dirigent koji je pomogao u pripremi aranžmana i ozbiljnoj pripremi orkestra pre turneje.
Kada je turneja krenula u maju 1977, nastao je logistički košmar koji je očigledno sugerisao da će doći do finansijskog kolapsa; da su ložili pare u peći, ne bi ih brže gubili. Stvar sa orkestrom se završila posle samo deset izvođenja, nakon čega su morali da ih raspuste i pošalju kući. U svojoj autobiografiji Lucky Man (objavljenoj 2017. godine, posthumno), Greg Lake je prepričao kako je na prvi signal da će doći do raspuštanja orkestra došla mala delegacija predstavnika muzičara i predložila da ipak nastave da sviraju bez honorara, čak beše i predloga da sami snose svoje hotelske troškove. Objašnjenje je bilo prosto: svi su se odlično zabavljali, niko ranije nije imao ni približno iskustvo i nisu bili sigurni da će ga ikad opet imati, a svakako je bila mrtva sezona za orkestre i nisu imali posla.
Međutim, knjigovodstvo je neumitno ukazivalo na to da je firma pred bankrotom i totalnim kolapsom. Pompezna ideja je eventualno mogla da se vrati na nulu tako što će se pripremiti ozbiljan sadržaj u postprodukciji. Napokon je odlučeno da se u kompletnom sastavu održi još jedan koncert na najvećem stadionu na putanji – bio je to Olimpijski stadion u Montrealu – i da se tamo snime živi album i film, te da se od tog materijala najzad proizvede spektakularni audiovizuelni paket kakav tržište nije do tada videlo.
Sve je lepo zamišljeno, a tog 26. avgusta 1977, na Olimpijski stadion u Montrealu je došlo oko 78.000 gledalaca, što je zauvek ostao najveći solo koncert grupe Emerson, Lake & Palmer. Međutim, košmar se nastavio: bilo je stotinu problema sa raspoređivanjem filmskih kamera, a mobilni studio je u više navrata otkazivao, dovodeći audio materijal u približno neupotrebljiv oblik. Debakl je bio na pomolu.
Na kraju, od spektakularnog multimedijalnog paketa nije bilo ništa, a turneja je nastavljena u suženom obimu, sa svedenom scenskom produkcijom, bez orkestra; velika zamisao se završila konačnim planom “spasimo šta se spasti može”. Ono što je trebalo da predstavlja krunu karijere pretvorilo se u patetični čin spasavanja.
Bilo bi i gore da Emerson nije bio uporan da istera svoju deset godina staru ideju na čistac (ovo ga je proganjalo još od ranih faza grupe Nice). Konačno je 1979. objavljen zanimljivi, ali spram ideje mršavi album In Concert, na kojem čak više od pola sadržaja uopšte nije bilo sa koncerta u Montrealu. Iste godine je pušten u distribuciju film sa tog koncerta pod naslovom Works Orchestral Tour: Olympic Stadium, Montreal, 1977, koji se na kraju pokazao kao tehnički promašaj spram onog što je prvobitno zamišljeno, ali je pozitivno ocenjen kao dokumentarac, jer navodno dobro prenosi atmosferu koncerta. A u vreme kada je došlo na red da se katalog EL&P najzad objavi na CD-ovima, tom sadržaju su dodate četiri naknadno zakrpljene numere, među kojima je prethodno “zaboravljana” centralna numera “Fanfare for the Common Man” (aranžman dela svite Aarona Copelanda), i taj materijal je objavljen kao dupli CD album Works Live (1993).
Međutim, to i dalje nije bilo ono pravo. Koliko god bili zanimljivi, ti albumi nisu imali očekivanu dokumentarnu vrednost. Šteta zbog nastalog cirkusa pri audio snimanju je bila ogromna, jer sviračka kohezija u bendu nikad nije bila veća nego u tom času.
Problem sa nedostatkom koncerta iz Montreala u dokumentarno relevantnom obliku, preko svakog očekivanja, najzad je rešen objavljivanjem albuma Live in Montreal 1977 (2013). Dakle, 36 godina kasnije, zahvaljujući novim i superiornim tehnologijama digitalne obrade zvuka, iskorišćena je “kućna arhiva”, tzv. soundboard snimak, što je poslužilo kao matrica za rekonstrukciju nedostajućih delova u trenucima kad je mobilni studio otkazivao. Spašeno je sve osim “Hoedown” i “Tarkus“, koji su bili nepopravljivo izgubljeni. Međutim, i bez ta dva bisera, sadržaj je najzad priveden pravom redosledu; a neki snimci, koji su na dva prethodna izdanja podmetnuti sa drugih mesta, odbačeni su i zamenjeni originalnim; čak i ako pojedina izvedba nije bila toliko čvrsta (recimo, “The Enemy Dances with the Black Spirits“, obrada Prokofjeva), dat je prioritet dokumentarnoj tačnosti, što je jedino ispravno.
Konačni rezultat je objavljen kao dvostruki CD i ocenjen je kao čestit dokument. Nažalost, ovaj album je na kraju pretrpeo uobičajenu sudbinu bolno zakasnelih sadržaja – to je ostalo zanimljivo samo nama, amaterima na polju uzdužnog sečenja dlake na četvoro, dok nije pretekla nikakva vrednost osim dokumentarne; srećnici koji su prisustvovali tom spektaklu potvrđuju da je ovaj sadržaj najzad pomogao da se prisete mnogih detalja s koncerta u Montrealu.
Grupa je ošljarila jedan mršav album 1979. godine i to je bio kraj te faze. Osamdesete i devedesete su proveli u raznim “vožnjama dvojice od trojice”; okupljali su se i razilazili toliko puta i u takvim kombinacijama da su i najzagriženiji fanovi izgubili nit.
Veličanstvena trojka se poslednji put sastala jula 2010. radi jednog koncerta povodom 40 godina od okupljanja; ideja o svetskoj turneji je izrečena i odmah puštena niz vodu, ali ostade audio i video zapis sa tog koncerta. Keith Emerson je presudio sebi marta 2016. metkom u slepoočnicu, a decembra iste godine Greg Lake je podlegao kasno otkrivenom karcinomu pankreasa. Jedna od najvećih priča o muzici dvadesetog veka, neuporediva sa bilo kojom drugom velikom pričom o tom vremenu, završila se na najneumitniji način.
Ostade muzika.