Једна од пре: чучањ

По беспућима интернета су се запатиле разне блентаве идеје. Скоро да би се рекло да баук мема (мемеа? свакако не мима) кружи Мрежом. Мем би требало да је вирална идеја, која се отме свом творцу и чудном брзином се рашири. Та идеја, да постоје такве идеје, се брзо изродила у некакве лоше цртеже или фотке са натписима. Лоши цртежи се вуку годинама јер нико не уме да их затуче; фотке живе по неколико дана.

Једна од тих идеја је да постоји посебан словенски чучањ, тј да Словени једини умеју да чучну тако да се целим стопалом вежу за планету, док је остатку света проблем да им и пета буде на тлу. Морао сам да пробам, и не иде ми баш, мора да сам неки изрод. У ствари ишло је, пре скоро 40 година, над војним чучавцем, у оном посебном стању есембе нирване. За овог момка видим да није баш успео, али се није ни трудио.

Дечко телефонира и ни не покушава да достигне било какав степен смирења; он не тихује. Сео би на било шта, али ничег нема сем бетонских саксија.

Толико о чучњу – јер је он разлог за ову фотку. Чим сам га спазио, одмах ми је прошла кроз главу цела та прича о словенском чучњу. Пошто је ово снимљено из буса док стоји пред семафором, није било превише времена за размишљање, само сам ухватио кадар и шкљоцнуо. После сам се мало разочарао, кад сам при обради приметио да не додирује петама бетон. Ето ни он. Ваљда је то утицај те америчке морнаричке тзв. фризуре.

Откуд ја опет у бусу? Па, кренули смо на неко славље на други крај града, дакле попићу нешто, дакле нећу да возим. Зато је ово прелазак из црвеног у плави сат; док смо стигли тамо, био је скоро мрак. Зато се види како фарови аутобуса осветљавају киоск, међу последњим преживелим црвеним пластичним киосцима који су били можда најупечатљивије визуелно обележје последње деценије СФРЈ. Као уосталом и све те аутобуске станице, са радничким аутобусима до оближњих села, одакле су на посао долазили радници-сељаци, чувени полутани. Радили су у фабрикама од 6 до 14, а онда ишли кући да раде земљу. Стизало се, имало се.

Зато је овај момак ту, код некадашње диспечерове кућице. Јер диспечер више нема шта да ради, од некадашњих 20 перона остало је 10, а велика шалтер сала за продају карата, са кафаном, вецеима и осталим се више не користи, све је у тој кућици, ваљда грејање велике сале кошта више него што се ухвати на перонским картама. Чак је и предњи улаз кроз ову ограду, који је некад био код 5. перона и имао чак и кабину за прегледача карата, сад заварен а улази се кроз ова врата. На перону најзад има клупа, тога никад није било, ваљда зато да се оправда перонска карта на станици која више нема чекаоницу. А и за тај веце је питање где је сад, ако га уопште има.

Ово је снимљено септембра 2018. Шта се изменило од тад? Домаћин код кога смо тада кренули је умро. На овој раскрсници нема више семафора, направили су окретаљку. Број аутобуских линија се још смањио. Проблем паркирања код аутобуске је најзад решен тако што је одмах поред отворен Лидл, који има вишка места, и тим што скоро више нико не иде аутобусом.