Remiksovanje albuma se pojavilo kada je uvedena nova tehnologija nosača zvuka. CD-ovi su na početku reklamirani kao superiorniji u odnosu na vinile, a diskografi su se još krajem prošlog veka zatrčali u izdavanje starih albuma na novom mediju ne bi li namakli još koju kintu u večitoj reciklaži i mobilisali nove generacije koje pristižu. Rezultati ovakvih operacija su raznoliki – bilo je diskova koji su zaista bolje zazvučali u digitalnoj tehnologiji. No, bilo je i mnogo onih koji su loše odrađeni.
Čini mi se da je najbolja varijanta da se ostave originalni miksevi, a da se dodaju i novi, pa neka svako sluša ono što mu se dopada.
Ulaskom u novi milenijum stvari su se bitno promenile. Tehnologija je uznapredovala, a remiksovana izdanja su imala i dodatke u vidu pesama koje potiču sa snimanja, ali nisu ušle u finalni izbor za objavljivanje. To daje malo širi kontekst priči oko svakog albuma i tome kako su autori razmišljali dok su ga polagano gradili. Meni, recimo, nikada nije bilo jasno kojim kriteriumima se rukovodio Ian Anderson kada je pojedine pesme izbacivao sa albuma Jethro Tulla – od tih restlova bi se dalo sastaviti nekoliko odličnih albuma. Zato me i dalje živo zanima šta se sve nalazi na brojnim trakama na tavanu njegove kuće.
Posebna priča je rad na remiksima antologijskih albuma koje radi Steven Wilson poslednjih nekoliko godina. Njegove intervencije nisu radikalne: u fokusu mu je zvuk bude što bolji. Sitni dodaci su sve ono što dobro poznatim pesmama daje novi šmek, a do sada je bilo duboko zakopano u originalnom miksu ili potpuno izbačeno mada je bilo snimljeno. I on to radi bez dodatnog tzv. overdubbinga, kada se pojedine deonice ponovo nasnimavaju.
Merak mi je slušati sve ono je Wilson odradio i jedva čekam čega će novog da se dohvati.
Albume grupe The Doors pretpostavljam da, poput mene, znate napamet. Prva tri su objavljena i u verziji 40th Anniversary Remix i kvalitet zvuka je izuzetno dobar, uključujući i dodatni materijal. Onomad videh da će za koji dan izaći i nova verzija njihovog albuma The Soft Parade (1969) na kome su poradili preživeli članovi i našao sam se malo zatečen.
Bez nekog jasnog razloga, kritičari ovaj album smatraju njihovim najslabijim. Slažem se sa njima da on svakako nije najbolji, ali mi se čini da je najinteresantniji iz veoma prozaičnih razloga – na njemu je grupa pokušavala da se izvlači iz šablona, pa je obogaćen zvucima duvača i gudača. Možda je sporan izbor pesama koji se sastoji od onih koje su ispale sa prethodnog albuma Waiting for the Sun (1968), ali je značajno to što je Jim Morrison prvi put dozvolio da i ostali članovi potpišu sopstvene pesme. Recimo, Robby Krieger je potpisao polovinu materijala dok je gazda vilenio po studiju uglavnom pijan ili se zabavljao sa gomilom devojaka. Moglo bi se svašta još napričati o snimanju koje je potrajalo nekih sedam meseci i koštalo basnoslovno…
No, da vidimo šta će nam doneti novo izdanje i šta će se na njemu naći.
Pored originalne verzije koju je pročistio Bruce Botnick, dugogodišnji inženjer zvuka grupe, a drugom disku će se naći “striped down” verzije pesama kod kojih su iz finalnog miksa izbačeni duvači i gudači(“Tell All The People“, “Touch Me”, “Wishful Sinful”, “Runnin’ Blue” i “Who Scared You”). U tri pesme Krieger je ponovo nasnimio gitarske deonice, a prava poslastica bi trebalo da budu neke pesme koje su snimljene na probama i u kojima peva Ray Manzarek umesto Morrisona, uključujući i ranu verziju antologijske “Roadhouse Blues”, koja će se godinu dana kasnije pojaviti na albumu Morrison Hotel (1970).
Probni uzorak je danas pred vama. Nisam preterano oduševljen rezultatom, jer su u prvi plan izvučene Manzarekove karakteristične orgulje i nasnimljene Kriegerove gitare koje mi nekako “bodu uši”. Mada se završnoj solo deonici na gitari nema šta zameriti…
U slučaju da ste zainteresovan za ovo izdanje, spremite se za niski start. Limitirano je na 15.000 numerisanih kopija i biće jako teško do njega doći.
Pa kome od nas se posreći… 