Šta nam to poručuje Lana Del Rey?

Od izvođača pop muzike obično ne očekujemo velike misli i ideje. Lana Del Ray nas je svojim novim albumom demantovala.

Prijatelji odavno znaju moje afinitete i ne preporučuju mi da slušam nešto što neće da mi se dopadne ili bar da me zainteresuje. Onomad me zove M. i pita me da li sam slušao poslednji album Lane Del Rey. Priznajem, malo sam bio zatečen. Nemam običaj da se udubljujem u ono što nude medijski izvikane zvezde, a naročito u muziku koja se namenski “proizvodi”. M. mi sugeriše da je i njega žena naterala da čuje Lanu i da ću da budem iznenađen, naročito tekstovima.

Ponekad je dobro da nemaš ženu, pomislim. Thinking smile

Prvo slušanje albuma Norman Fucking Rockwell (2019) ostavlja me ravnodušnim. U pitanju je savremena pop muzika, bogato orkestrirana koja, uglavnom, protiče pored slušaoca i može da bude dobra zvučna kulisa dok se čitaju novine ili vršlja po internetu. No, kako se album bliži kraju, primećujem sve više “udica” koje draškaju uši i počinjem da se pitam ko je taj Norman jebeni Rockwell.

Dok ponovo slušam album, tražilica završava posao. Saznajem da je Rockwell američki slikar i ilustrator dobro poznat po svom radu između dva rata i u posleratnom razdoblju. Kada pogledate neka od njegovih dela, odmah postaje jasno da iz njih izbija “američki san”, kako ga mi najčešće zamišljamo. Za The Saturday Evening Post je 50 godina radio ilustracije, a ovaj časopis koji je izlazio svaka dva meseca je bio obavezno štivo srednje klase, pa je otuda jasno kakve je ideološke vrednosti cpromovisao (konzervativno-patriotske).

Lana ga nije slučajno izvukla iz naftalina. U pitanju je njen svojevrsni bunt u odnosu na današnje vrednosti. Ili “vrednosti” koje su došle sa liberalizacijom tokom šezdesetih kao svojevrsnim buntom posleratne generacije protiv krutih pravila. Da ne ulazim u ideološke analize, u više tekstova sam već govorio o tome kako su krupan biznis i država lako zauzdale liberalne ideje, prepakovali ih i uz strogu kontrolu nametnuli celom svetu.

Danas imamo to što imamo i vidimo kako se provodimo.

Norman Fucking Rockwell (2019)
Lana Del Ray – Norman Fucking Rockwell (2019). Hiperbola je velika i pomalo strašna. Čovek bi pomislio da takve ideje ne idu uz lake note, ali možda je i to poruka, sama po sebi…

Svesno ili nesvesno, Lana želi da se distancira od današnjeg sveta u kome živimo. Njen beg, očekivano, predstavlja potragu za izgubljenim/zaboravljenim “pravim vrednostima”, uz neizbežno okretanje prošlosti i vremenu kada su se radile “prave stvari”. Otuda u njenim pesmama ima mnogo citata i asocijacija koje ćete lako prepoznati: “Candle in the Wind” (Elton John), “Houses of the Holy” (Led Zeppelin), “All the Ladies of the Canyon” (Joni Mitchell), “Crosby, Stills and Nash is Playing“, ima tu još i Mamas & Papas, Janis Joplin, jedna od pesama se zove “Cinnamon Girl” (a nije ona Neila Younga), The Beach Boys, itd… Da ne idem u sitna crevca.

Kada se pročitaju svi tekstovi i malo povežu stvari, vidi se da je osnova ovoga albuma čine bol i patnja. Danas je to nepoželjna kategorija jer, jelte, u prekarnom svetu moramo da mislimo kako ćemo da preguramo radni dan i tu nema milosti. Sve što radimo je “na brzinu” i odmah, a na “slabiće i emotivce” se niko više ne obazire.

Ako pažljivo odgledate klip, videćete kako Lana Del Rey, dok pušta džuboks namerno propušta pesme sterilnih Bon Ivera i National, da bi se kamera zadržala na kadru u kome vidimo da figurišu Joplinova, Dennis Wilson (The Beach Boys), Bowie, Jeff Buckley, Cohen, Dusty Springfield, Otis Redding… Sve odreda oni sa čijim radovima morate da se saživite i da ih proživite.

A to mogu samo danas prezreni emotivci, pa je ovaj album dobro došao da nas malo razdrma i podseti na to da, ma kako se provodili u životu, još uvek ima nade.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image