Desilo vam se – priznajte i nemojte da kažete da nije – da vas je neko nekada iznervirao svojom sistematičnom, ali netaktičnom upotrebom mobilnog telefona. Proizvođači nakazno loših video-klipova (u tu kategoriju spada oko 98% svih koji pokušavaju da snime koncert) posebno su iritirajuća vrta: oni su izgubili sve kriterijume pristojnosti, solidarnosti i drugih pozitivnih socijalnih veština koje su nekada bile uobičajene na koncertima čak i za vreme šutki.
Marky Ramone, drugi bubnjar grupe Ramones (1978-1982 i 1987-1996 – najstariji danas preživeli član), predlaže rešenje za te mamlaze.
Dakle, ljudi su čudo: platiće skupu ulaznicu za koncert, a zatim će provesti vreme na koncertu snimajući one delove koncerta kad je najviše motivisan da to radi (na početku, prilikom izvdođenja omiljene pesme i prilikom izlaska na bis) i pritom će sebi upropastiti perfektan ugođaj koji je dugo očekivao. A onda će doći kući i utvrditi da zvuk klipuje jer je preglasan, a na momente kad se čuje, to je u drugom planu, jer mikrofon je bolje uhvatio galamu u publici. A slika je neartikulisano mrljava, ruka je bila nemirna, a u trenucima kada je kombinacija plavog svetla na bini i neuobičajeno mirne publike dovela do prilike za savršeni kadar, tada je nesuđeni hroničar živog nastupa svoje grupe taman odlučio da se malo odmori i propustio je priliku. Dok je ukapirao, ponovo uključio kameru na telefonu i nastavi osa snimanjem, trenutak je već prošao.
Desiće se, pak, da naš junak medijskog arhiviranja koncertne aktivnosti svog omiljenog benda pronađe na snimku do od 20-30 sekundi štogod prihvatljivog kvaliteta, pa će odlučiti da to okači na Cevku. Pritom neće izmontirati kadar od tih 30 sekundi, nego će poslati ceo metež od 9-12 minuta neoptimizovanog snimka, trebaće mu pola noći da pošalje snimak, ali će na kraju radosno i pobedonosno objaviti svoj uspeh na fejZbuku.
A tamo, niko neće reći ni reč o tome da uspravni video kadar, koliko god bio moderan, ipak nije u skladu sa onim kako naš mozak procesira sliku (mi smo vrsta kojoj je suđeno da gleda vodoravnu sliku sveta kojim se kreće, a uspravne prolaze samo ako su statične). Ako se desi da neko prokomentariše loš kvalitet snimka, biće brže-bolje virtuelno kamenovan od strane barem tri osobe od onih 117 koje su izlajkačile prilog. Jedna do dve cure će prokomentarisati kako je to bio “najbolji koncert ikada !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!” (od presudne važnosti je da onaj predugi špil uzvičnika bude odvojen od poslednje reči u rečenici, koja, naravno, glasi “ikada”), neki sredovečni mamlaz će velikim slovima (a malom pažnjom i još manjom pameću) ispisati kako su “…BAY CITY ROLERZ JOS PRE CETRDEST GODINA TO SVIRLI BOLJE LOL NEMATE POJMA KAKO SE NEKAD SVIRALO BASMI ZAO STO NIKAD NECETE OSETITI PRAVU MZUIKU…A TEK KAKO JETO BOVIE NEKAD SVIRAO” 
i onda će nastati flame war prepun uzavrelih strasti i nesagledivih faulova jer ljudi o drugima danas pamte samo loše stvari.
Samo loše stvari o drugima, da: jer nove metode socijalne evolucije ne funkcionišu tako što preživljavaju oni koji su najbolje prilagođeni prirodi, nego tako što propadaju oni koji su najmanje snalažljivi u čarkama u virtuelnom prostoru.
U tom svetlu, patent Markija Ramonea predstavlja solomonsko rešenje za ono nužno svođenje čovečanstva na meru koja opet u modu vraća romantični doživljaj žive svirke među ljudima koje mahom ne poznaješ, ali su ti dragi baš zato što znaš da se na tom mestu nalaze iz istog razloga kao i ti.