Рад са новом екипом ме нанео у Сан Франциско, где смо боравили неких девет дана. Хотел у јапанској четврти, повезан са јапанским тржним центром, где сам попио зрењанинско пиво. Тј звало се “Сапоро“, писало “мејд ин Џпен”, али укус је био баш тај. Ал’ ништа од фотке, нисам се још био распаковао.
Нисмо ишли право код муштерије, него прво преко код Пита на доручак.
Јес кафана и није кафана… нема пића, само клопа. Клопа бар није типичан амерички хотелски доручак (који се обично састоји од кафе, оне округле кифле с рупом, коцкице крем сира и/или мармеладе, или житарица које потопите у сок или млеко, плус јабука или банана), него је било добре кајгане, мексичких шпеција (тако, бурито, карните) и разних сендвича. Први пут сам јео хеш браунс, илити сецкане мрке, што је кромпир сецкан на коцкице од око 5мм, упржен на мрко (са све љуском) али не баш скроз испржен… мало чудно, ал’ држало је до касног ручка.
Ово сам снимио трећег дана, кад ме кренула карта. Некако је испало да је на мене ред да идем до шанка и наручим, газда је био отишао до аутомата да наточи кафе, а трећи је заузимао сто (што није неки проблем јер има места, него треба паркирати оне ранчеве са лептоповима). Скупио сам оно мало шпанског што сам покупио и кад сам наручивао за себе рекао “mas picante” (љуће). Брка ме погледао са благим осмехом и разумевањем, и тог јутра сам најзад доручковао као човек, а ваљало ми је и после кад смо изашли, понео сам довољно топлоте док не уђемо негде.
Онај ценовник више његове главе је типичан за те године, а мора да се у ствари ништа није променило отад. Фонт. Позадина је црна, слова су као ручно исписивана кредом или четкицом… али су у ствари рађена на рачунару. Имитација рукописа. Слично раде и самоуслуге, у делу где се продаје воће и поврће, да изгледа као да је на пијаци. Оно, и јесте као на пијаци – и тамо је иста стандардизована роба, нема крупнијег и ситнијег, цене су исте такве, продаје се иста синтетика од парадајза, на пијацу ни не вреди ићи.
Него, то Питово ћоше… једна од хиљаду раскрсница, али…
Нешто нисам хтео да верујем својим очима. Тролејбус ми је некако нормалан призор у Београду или Русији, али ово је Сан Франциско. Очекивао сам трамваје, бусеве на струју или макар хибридне (које сам виђао на наспрамној обали, у Норфолку, а онда су одслужили своје и били замењени класичним дизелашима, променила се градска власт). Још мање ми је јасно зашто две суседне куће немају прозоре на спрату.
Сан Франциско јесте чудан, али што би рекао онај луди Марићев зет, све је релативно. Чудан је у односу на остатак Америке – град са највише европског шмека, чак са некаквом архитектуром (и чак извесним постотком фасада у боји, не баш у свакој улици али нађе се) и понајпре блесавом климом. Заборавио сам шта су ме упозоравали и нисам понео никакву јакну, само кошуље. А температура се није пењала изнад 17, иако је био крај јула. Дувао је стално неки ветар; у соби на деветом спрату није смело да се пуши па сам излазио на терасу и смрзавао се.
После сам негде чуо да постоје четири Америке у Сједињеним Државама: град Њујорк, Тексас, Калифорнија и остатак, што ми се чини да је отприлике тачно. Из Тексаса немам кафанских фотки, а остало сам ваљда покрио.