Након обилате седамдесетшесте, осека. Сустигли ме испити, собу смо (нови цимер и ја) налазили некако све даље од центра, и то се одразило и на производњу фотака. Све нека зајебанција, или снимци личне природе, а оно мало што сам урадио слајдова, чувена лабораторија у Скопљу је ваљда провукла кроз лањску чорбу.
Једва сам нашао ово.
И преснимак се добро наместио (урађен пре добрих шест година), све је ту. Овакве фотке, са блицем под вилицу, сам правио сваких неколико година по једну, више не знам зашто. Ова је некако најјача од свих таквих.
Данас се блиц са стране ради помоћу даљинског. Или блиц реагује на мали уграђени блиц са фоткалице (који се намерно подеси да окине пре него што се отвори затварач), или се на фоткалицу монтира мали даљинац који радио сигналом активира блиц (набавио сам ово друго и почео помало да испитујем шта би ту могло да се ради).
Тада, међутим, таквих даљинаца није било, или би коштали више од фоткалице. Постојао је репортерски кабл, нешто налик оном завојном (не спиралном!) каблу за телефонску слушалицу, па је блиц могао да оде по 2-3 метра у страну, под условом да је имао ко да га држи, јер статив би се претурио кад га повуче тај кабл. Имао сам то чудо, али дужине од једва двадесетак сантиметара. Довољно да усмерим блиц горе или у страну (било је и наниже), али не за ово.
Овде је напросто радио мрак, тачно измерено растојање, експозиција од неколико секунди (наравно, на живчани), и ручно испаљивање блица другом руком за време експозиције. Ту експозицију сам био увежбао дотле да ми је била довољна једна секунда, дакле моји су дефинитивно мислили да сам неозбиљан и вазда нешто експериментишем, а док сам фоткао њиховом Регулом правио сам много боље слике. Мислили су технички боље, где се све боље види.
Ево, на овој се све одлично види, чак и на преснимку, ма свака длака. Јок, није им се свидело. Остаће ми нејасно зашто.