Kao što izvesno znate, sklon sam da istražujem i komentarišem kulturološke aspekte kiča. Štaviše, ponekad mi takve teme čine omiljenu mentalnu zabavu, jer odavno mi je jasno da razumevanje kad to neko delovanje postaje kič najviše zavisi od moje sopstvene sposobnosti da sve što znam složim u funkcionalnu celinu. To me održava u oštroj pameti, kad već ne mogu da pretrčim polumaraton.
U tom zamešateljstvu, mene odavno naročito interesuju oni koji se sa kičem svesno poigravaju, ponekad namerno ukoračujući u zonu iz koje je većini teško iskorpcati se. Ta veština mi je jedan od najtvrđih rebusa: potrebno mi je da prepoznam, što bi ono Frenk Herbert rekao, “zavere u zaverama u zaverama”, pa da tek iz tog trećeg sloja izvučem poentu. Đavolski teška stvar.
A onda mi je, na jednom sasvim slučajno odabranom primeru, sve sinulo i sklopilo se savršeno.