Ovo je dan kada ja ne reagujem drugačije nego bilo kojeg drugog dana. Ne smatram da naročiti, programirani izliv pažnje prema ženama u okruženju može da bude toliko vredan koliko je vredno odricanje od svakodnevnih izliva mizoginije (prenaglašenih ili suptilnih, svejedno) i nepažnje kojoj smo mi, muškarci, toliko skloni. Dakle, umesto buketa ljubičica i idiotskog šlagvorta koji ne postiže nijedan drugi efekat osim kratkotrajne sinhronizacije prividnog osećaja nadmoći žene i tobožnjeg podvijanja repa muškarca, radije biram da svoje stvarno mišljenje o ženama iskoristim tako što ću svojim devojčicama pružiti bar delić pažnje koju zaslužuju kad god sam za to sposoban, koji god datum bio.
Da je junakinja današnje pesme bila tako tretirana, za nju bismo saznali pre mnogo godina. A šta je sve preživela… Iz tog života potiče i taj blues u njenom glasu. Poslušajte.
Auh.
Yolanda Quartey je rođena u Bristolu, na jugozapadnoj obali Engleske, 1984. godine. Celog života je htela da se bavi pevanjem, ali rigidna majka joj to nije dozvoljavala. Potom je skočila iz tiganja u vatru: upala je u vezu u kojoj je bila maltretirana i fizički. Frustracija u kojoj je živela dovela je čak do toga da izgubi glas pod uticajem jakog stresa, što je moglo da se završi i mnogo gore. Na kraju je čak jedva živa ostala u požaru koji ju je zadesio u kuhinji.
Stvari su se malo po malo micale ka boljem, presporo i uz mnoštvo poteza beskorisnih za njenu karijeru. Bila je pevačica bristolske country-soul grupe Phantom Limb, na čija dva studijska i jednom živom albumu je zabeležila svoj glas. No, grupi se nije dalo da načini neki zapažen uspeh i priča se raspala posle pet godina trčanja u mestu. U međuvremenu, Yolanda je pevala prateće vokale za Massive Attack.
Proboj se desio 2016, na festivalu Americana Music Festival and Conference u Nešvilu, kad je prvi put nastupila pod imenom Yola Carter: tad je već imala 32 godine, što je samo otežavalo uklapanje u tržišni šablon. Najzad, tamnoputa devojka iz Engleske koja dolazi u epicentar Amerikane teško prolazi kod tvrde publike. EP koji je tada izdala nije privukao značajnu pažnju. Međutim, ostade iskra koju su prepoznali ljudi upućeni u dešavanja.
Dan Auerbach (iz grupe The Black Keys) čuo ju je na tom nastupu i ostade veza koja će uroditi pripremom albuma tokom jeseni 2018. Album Walk Through Fire je ugledao svetlost krajem februara 2019. i predstavlja rezultat koji je odavno trebalo da se desi: u pozadini raskošnog Yolinog glasa nalazi se ekipa prvoligaških nešvilskih muzičara (verujem da razumete šta zaista znači nazivati nekog prvoligašem usred Nešvila) i pažljiva produkcija koja zvuči odlično čak i pored pomalo prenaglašeno anahronih nijansi. A dvanaest izrazito radiofoničnih pesama na albumu predstavljaju poslasticu za slušanje kakvu ne možete baš svaki dan čuti.
Još jedan od uzleta, Yola je doživela kada ju je Jools Holland decembra 2018. pozvao na snimanje vanrednog izdanja TV emisije Later… With Jools Holland po imenu Annual Hootenanny – reč je o sad već tradicionalnom dvočasovnom muzičkom programu sa izvođačima uživo, što se emituje tačno sat pre i posle ponoći u novogodišnjoj noći na kanalu BBC 2. Takvu priliku niko ne propušta, jer ne postoji bolji katapult za karijeru s ove strane Atlantika. No, da ne pričam previše, hajde da čujemo kako je to tada zvučalo.
Težinu ovog izvođenja je nemoguće potceniti: evo, ovako nepoznati postaju poznati.
I šta više da vam pričam: za Yolu sam prvi put čuo pre možda tridesetak sati, u jednom Skočinom postu na fejZbuku. Od onda ne mogu da se skinem da ove muzike. A i zašto bih? Perfektna je, potpuno sam zakucan. Ne zato što tako nešto nikad nisam čuo – ma, danas bi Stax produkcija ovako zvučala, samo da je preživela prvi talas globalizacije – nego zato što mi se odavno previše smučila plastifikacija svega što se plastificirati može. Kada se taj ružni trend poremeti nečim ovakvim, ja uživam u tome. Yola je jedan vanserijski prirodni talenat, jedan fantastični glas u čijoj osnovi se razaznaje da je nastao kroz dugotrajnu muku; nema tu foliranja, braćo draga. Postoji potencijal da se ovaj raskošni glas uposli u prostoru muzike koja nije komercijalna per se, nego to postaje kao posledica izvanrednosti.
Nadam se da će ova karijera najzad poprimiti pravac koji Yola svakako zaslužuje. Daljina u koju želim da pogledamo, da parafraziram današnji naslov, jeste budućnost u kojoj je ovakva muzika opšte mesto.
Nadam se i da će bar poneko, ponekad, razumeti da nemam ništa protiv Osmog marta. Imam protiv onih koji Devetog marta zaborave šta su samo dan pre govorili, a to svakako nisu mislili. Do takvih, nažalost, ovakva muzika nikad neće dopreti.