Ово сам већ виђао, штавише уклопљено до у пиксел, једну те исту зграду како изгледа данас и како је изгледала пре сто година. Нисам толико амбициозан, ово ћемо много простије, штавише скоро партизанском техником. Прво снимак из 1972.
А онда од пре три недеље.
Времена су се изменила, па сам за сваки случај уклонио копирајтовани материјал, да не би случајно било са мном као са кровом те шупе.
Дакле нисам утрефио ни угао, ни објектив, ни место где ћу да стојим, све сам промашио за по неки (мили)метар. Први снимак је начињен старом Регулом, а други, д’извинете, телефоном старим девет ипо година.
И шта се изменило за тих 48 година? Здање с леве стране је успело да буде омалтерисано, макар само приземље а забат јок, окречено и да опет изгледа једнако шмрљаво као и онда. У приземљу стражње зграде су нестале скеле и нешто као киоск, а појавило се нешто зида и сателитска антена. Прозорче на спрату је замењено и добило је мали оџак од грејања уза се.
Забат с десне стране је изгубио нешто малтера, а “Аранжерова” реклама нешто боје и контраста, али је остала као доказ квалитета тог малтера – још држи, није му требала замена. Сам “Аранжер” је… хм, нико се те фирме више не сећа. Не сећам се чиме су се бавили, биће да није писање аранжмана за забавне оркестре, него нешто са четком и мистријом.
У дворишту нема више тог компликованог система за сушење веша – да ли су одустали од штрикова или их разапели негде другде, не види се. Тараба, која се назирала у доњем делу, је нестала и замењена том шупом, а и шупа је већ пропала. Станарима је свакако стало да се што мање дворишта види одакле сам снимио, јер то је прилаз мосту, и само неколико хиљада људи дневно је пролазило туда. Пролазе и сад, али много мање иду пешке.
Ово је некад било заклоњено суседном кућом, али је та кућа нестала кад се правио мост, тамо негде шездесетих. Десетак година касније, слично дизање завесе је доживело још доста кућа, кад је од моста до излаза из града просецана магистрала. Добио се некакав ефекат мравињака са стакленим зидом…