Једна од пре: ово ретко радим

На мојим фотографијама се лако уочава шта не радим никад – не фоткам спортске догађаје, велика окупљања, већину облика шоубизниса и нарочито избегавам оно што се неко лепо досетио да назове одвратајзингом.

Ако и не идем на таква места, уме да се деси, мада ретко, да нешто занимљиво упадне тамо где идем.

Неочекивано лепо време за ово доба године (стварно, кад сте последњи пут чули ту фразу?) није баш напунило главну улицу, тридесети је јануар и људи као да више верују календару него својим очима. Те је дечко имао места за ово што се види на фотци.

Проблем са светлом овде у главној улици (са сада стварно предугачким називом) у ово доба године је што је цела у сенци. Цела? Па не баш цела, ту преко пута је била нека кућа којој је пала средња трећина крова, а пошто је капитализам донео јасне власничке односе, јасно се видело да власници не могу да се договоре ко то треба да плати да се поправи. Они су ваљда очекивали неку вајду од куће на главном сокаку, а не трошак. Решило се тако да је кућа пуштена да падне, и сад, ето, на том једном делу има сунца.

А како сам то, ненавикао на спорт, матор и вероватно успорених рефлекса, успео уопште да ухватим ово? Па, није било нарочито тешко. Ово је вежба, понављало се, па сам имао времена да се нацртам кад треба и где треба, из жељеног угла. Једна тура траје око минут ипо – док нанишани даску, док изведе скок, покупи даску, врати се на полазни положај, дише мало, усредсређује се… Два или три пута сам пратио како то иде, и следећи пут шкљоц.

Неупућеном пролазнику је могло изгледати да сам као баш случајно тада шкљоцнуо.

Имам, у ствари, једну замерку: реклама за апотеку. Сви су апотекари натркечили те јаркозелене крстове. Често су уочљивији од семафора, па ако је апотека близу раскрснице, уме да доведе и до забуне. Опасно то. Ко измисли реч одвратајзинг, рука му се позлатила.