Čokolada sa čilijem

To da Italijani obožavaju sladoled nije nikakva tajna. Za mene je bila tajna kako im uspeva da naprave takvu granulaciju ukusa.

Rim, Italija, decembar 2010.

Aksioma o Italijanima: Svako vreme je dobro vreme za sladoled. Nisam imao ni najmanje problema da se identifikujem sa tim saznanjem, bez obzira na to što je bila zima – naprotiv.

I tako, nisam znao da li da plačem od muke što nemamo dovoljno vremena da vidimo sve što nas zanima ili zbog ogromnih žuljeva koje sam još prethodnog dana, zbog lošeg izbora obuće, načinio nasred oba stopala tokom prve šetnje po Rimu. Posle iscrpljujuće gotovo celodnevne ture po Vatikanu, odšetali smo (ili odšepali, kako ko) u kvart Trastevere, boemsku četvrt. Putanja kojom smo tamo otišli korišćena je u toliko filmova da biste verovatno odmah prepoznali tu ulicu uz Tibar: neko će se setiti finala jurnjave kolima između tajnog agenta 007 i onog glavonje iz Spektre, a meni je više po volji onaj besprekorni kadar sa odjavne špice Sorentinovog remek-dela “Velika lepota“.

No, do boemskog kvarta sledi čestita šetnja, fantastična ako ne žurite kao što mi nismo žurili (a šta vredi i da sam hteo da žurim, kad nisam mogao). Ugođaj šetnje tim ulicama ima neki poseban šmek koji ostaje kao posebno sećanje o tom mestu, da i ne pominjem veliku želju da tamo opet odem, Sorentino je taj pudravac samo udesetostručio.

Na samom trgu Santa Maria in Trastevere, nadomak velikog restorana zatekosmo violončelistkinju koju smo prethodne večeri videli i čuli kako svira negde u Via del Corso. Zadržasmo se na čas da je ovog puta fotografišem, što prvom prilikom nije bilo moguće, i da malo poslušamo njeno ugodno muziciranje.

Uto me je Jasna upitala: “hoćemo li na sladoled?” Da sada ne idem daleko u objašnjavanja, ali nas dvoje imamo prilično dugu istoriju jedenja sladoleda tokom zimskih šetnji, na svoju radost i na sablažnjavanje branilaca stereotipnih shvatanja o sladoledu koji bi se zatekli u prolazu. No, Italijane ne možeš prevariti stereotipima: oni sladoled jedu svakog dana u godini, jer nema razloga pod kapom nebeskom da bude drugačije. Između nekih većih lokala na trgu, bila je smeštena malecka đelaterija. To, zapravo, beše samo frižider-vitrina za sladoled u izlogu bez prozora, a u vitrini, pored tuceta drugih, OSAM čokoladnih ukusa… Naravno da mu nismo odoleli, te večeri koja je prethodila danu dočeka Nove 2011. godine.

Pažljivi posmatrač ove fotografije će svakako primetiti da se u gornjem levom uglu prve slike nalazi sladoled od čokolade sa čilijem. Ako vas interesuje kakvog je ukusa, pitajte Jasnu. Ja sam jeo besprekornu kombinaciju crne čokolade i vanile u porciji za dva evra. A što se tiče pomenute čarobne kombinacije ukusa, čak i ja, koji inače ne volim da jedem vatreno ljuto kao Jasna, zavoleo sam i danas ponekad pojedem parčence crne čokolade sa čilijem.

A što se osam čokoladnih ukusa tiče… Priča mi drugar kako se zatekao u jednoj čuvenoj đelateriji u Sijeni, gde navodno postoji najveći asortiman ukusa sladoleda u Italiji, a možda i na svetu: reč je o nekoliko stotina varijacija, što je sedmi krug pakla za neodlučne ljubitelje sladoleda. Vitrina sa sladoledom je duga oko dvadeset metara, a gužva ispred nje je stalna. Na izloženim panoima postoji atlas ukusa, veli on, a postoji čitav odeljak čokoladnih ukusa, nije znao da kaže koliko. Eto meni još jednog elementa za jedan davno zamišljen plan u kojem postoje reči “Sijena”, “Firenca”, “Verona”, Bolonja”, “Piza” i još neke takve…

(007)