Ono što zajednički proživljavamo poslednjih nekoliko godina uticalo je i na muzičku industriju. Sve je manje zaista velikih albuma, hiperprodukcija svega i svačega nas sve više čini površnima, a tu i tamo bljesne po koje zanimljivo izdanje na koje, najčešće, slučajno naletimo. Ili po preporuci. Da mi je neko rekao da ću proteklih šest meseci najčešće slušati grupu koja je započela sa radom još davne 1965. godine, mislio bih da me zavitlava. No, desilo se upravo tako.
Vreme je da se upoznamo sa grupom The Cowsills.
Po običaju, priča je počela, barem za mene, da se odmotava od trenutka kada sam se upoznao sa grupom Continental Drifters krajem prošlog veka. Svirali su originalnu, zrelu i upečatljivu muziku koju bi mogli da svrstamo u “power pop” sa naglašenim umetničkim prizvukom. Kreativno jezgro grupe činili su Peter Holsapple i njegova supruga Susan Cowsill. Pesme su krasile zanimljive melodije i višeglasno pevanje, pa sam morao da proverim odakle Susan vuče to bogato pevačko iskustvo koje se prepoznaje čim otvori usta.
Ispostavilo se da je grupa iz koje je potekla i više nego zanimljiva. Da ne prepričavam biografiju grupe The Cowsills, dobro je obrađena na Wikipediji, a to možete i sami. Bili su savršeni proizvod druge polovine šezdesetih. Oslanjali su se na najbolju tradiciju “sunshine popa” i višeglasno pevanje koga se ne bi postideli ni The Beach Boys. Zbog čega nisu uspevali da animiraju publiku u Evropi (tačnije u UK) i tako posredno došli i do nas, ne bih znao da vam kažem. Tek, njihovi albumi sa kraja šezdesetih/početka sedamdesetih su jako ugodni za slušanje.
Ono što je interesantno bio je sastav grupe. U njoj su svirali i pevali okupljeni rođaci, pa ih često pominju kao prototip takvih grupa koje su postale mnogo popularnije nešto kasnije (The Osmonds, The Jackson 5…). U međuvremenu, sastajali su se i rastajali, i poslednje što bih očekivao od njih je da se ponovo okupe i snime novi album. Posle skoro trideset godina od prethodnog.
Rhythm of the World (2022) je sastavljen od ubedljivih pesama i sadrži sve ono što je od ranije krasilo rad The Cowsills – lepršave melodije, višeglasno pevanje, bogate aranžmane i savršeno spakovano sviranje koje je u svakom trenutku podređeno zvuku kolektiva. Ono što je neuobičajeno za ovakvu vrstu muzike su teme i tekstovi pesama okrenute današnjem svetu u kome živimo iz perspektive odavno zrelih ljudi koji sumiraju svoja iskustva. U njima nema mnogo filozofiranja, storytellinga i jezičkih bravura, ali ima kritika na post Covid društvo i upozorenje na to šta nas u budućnosti čeka ako ne budemo malo pametniji.
“Nuclear Winter” je odličan primer za ovu tvrdnju. Iza raskošne melodije i poletne vožnje stiže nam, zapravo, jeziva slika posledica postupaka svih onih koji danas zveckaju oružjem širom sveta. Jedna pogrešna odluka ili slučajnost mogu sve da pretvore u prah i pepeo.
A onda nam džaba muzika.