Једна од пре: шапурина

Кажу да је најлакши штос да посвађате два Енглеза да их питате како се исправно кува чај. Не само што ће имати различита мишљења о томе, него ће их заступати жестином коју не очекујемо од Острвљана… биће ускоро Острвљени.

Има и код нас таквих тема. Например, да ли постоји бурек са сиром, да ли закувавати кафу, да ли се сипа вода у вино или обратно… У данашњем случају, то питање за заваду гласи “како се зове ово на слици”.

У мом крају се зове како сам рекао у наслову, мада сам чуо и чапурје, комушина и још неколико речи, зависно од родослова. Скоро да може да се изведе “кажи ми како се ово зове па ћу ти рећи одакле си”.

Но, времена су се променила, и колико год да смо посвађани по питању укуса, вере (или безверја), музике, политике и свачега, око обичаја се изградила нека трпељивост, па је некадашње “не каже се тако него” постало “а моји кажу овако”, уз можда неку резигнираност што је свет полудео и не говори како треба. Чак сам виђао и мешане сватове где се не посвађају око обичаја.

Фотка, ништа нарочито. Канон је успео да лепо измери светло тамо где сам га уперио, под импровизовани плекани кров, али је притом сузио поље оштрине па делује неоштро, јер у овом набацаном хаосу не може око јасно да одвоји шта је ближе шта даље. Ову гомилу сам наследио са све баштом, дакле стара је бар седам година. Већином је било тако сиво и као нагорело као што су ових пар комада уз десну ивицу, но то што је тако више пута покисло сам већ изложио (у казан, дакако) а указало се испод тога ово у старој боји.

Светло је чудно. Дан је био сунчан (4. март), али ово је у сенци – онај импровизовани кров је пао, једва сам га избацио из кадра, па светла одозго ни нема; с предње стране је неки остатак зидића о који се кров сад ослања, тако да је сво осветљење одсјај од неба. Као да сам имао два три кишобрана са блицевима, ал’ све органик.

Надахнуће: нема. Ово је фоткано на силу.  Два минута пре овог сам схватио да по башти фоткам сваке године једно те исто – шта је цветало, шта ће да роди, шта је родило, где се направила џунгла од корова, како то после изгледа кад се покоси и шта наватам од птичурина и мачака. Па сам натерао себе да гледам као да сам први пут ту, и да приметим ствари поред којих сам већ сто пута прошао. И приметио сам нешто десето, кренуо ка томе и замало да прођем поред овога – а, не, ово мора да се шкљоцне. И, како рече једна колегиница, није доста лоше.