Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nasumično slušanje radio stanica zna ponekad da iznenadi. Do pre mesec dana u životu nisam ni čuo za The Wailin’ Jennys, a onda sam uhvatio sebe da mi se ova njihova pesma neprestano vrzma po glavi.
To je već bio siguran znak da stvar moram malo bolje istražiti.
…што пожелиш, то наслика – рече ВИБ. Или, данашњим речима, “не веруј статистици коју ниси лично наштеловао”. Или “пре рата нисмо имали ништа а онда дошли Немци и однели нам све”. Или оно о бројкама које не лажу, што рече Лајави.
Статистика може да докаже свашта, методом погодног узорка. Да не причам у празно, ево узорака.
(ево и велика и велика)
А сад, анализа. Статистичка. Поредимо 2012. и 2017.
Život je pun iskušenja. Pitanje je samo koja od njih su vredna muke, truda, pokušaja ili barem pažnje. Nevolja nezrelih je u tome da svoju energiju troše na marginalne stvari. Muka zrelih je u tome što su unapred svesni da se neće moći suprotstaviti baš svakoj muci.
Statistički gledano, svaka muka ima svoj kraj, što znači da se rešavanje mnogih problema, pod uslovom da problemu u oči gledamo, svodi na iskazivanje strpljenja.
Sad slobodno možete okolo da pričate kako su na Suštini pasijansa napravili het-trik sa Rejevima.
U nameri da održimo eklektičan pristup u ovoj rubrici, trudimo se da nam zahvat bude što širi i da ne dozvolimo sebi da skliznemo u manir. Borimo se da uhvatimo inspiraciju spram dnevnih obaveza i šta se tu može: prepuštamo se asocijacijama na prvu loptu, jer to je jedino izvodljivo rešenje… I zbog toga, ponekad zaboravimo na one kojima celokupna popularna muzika neizmerno duguje, a čiju muziku i sami neizmerno volimo.
Danas se podsećamo na muziku koja je bila temeljac za kompletan žanr i na čoveka koji je taj temelj postavio. Sad, posle priloga od juče i prekjuče, možete vi zaista da mislite da je ovo The Ray Performance, ali zapravo je to posledica zapanjujućeg saznanja da za sve ove godine nismo postavili na blog više od jedne pesme Raya Charlesa… 
Pa rekoh sebi sinoć, red je da počnemo da ispravljamo tu nepravdu.
Nastavite sa čitanjem… “Aj’ se uradimo (ILI: Kad je Ray, nek’ je Ray)”
Bilo bi besmisleno da vam objašnjavam ko je Ray Davies ako to do sada niste naučili. Legendarni vođa grupe The Kinks je izvesno nejengleskiji od svih engleskih rokera, sudeći po temama kojima se bavio u svojim pesmama.
Ukratko, čovek koji je napisao toliko fantastičnih pesama da njegove albume automatski kupujem.
She lifts her skirt up to her knees
Walks through the garden rows
With her bare feet laughing
Ovi vešto sročeni stihovi odmah izmame osmeh na licu i zainteresuju slušaoca da pažljivo prati dalji razvoj događaja. Liče na one idilične fotke na društvenim mrežama kojima nas usamljenici zatrpavaju sve u nadi da će ih njihova lepota otrgnuti od surovosti života u kome se ne snalaze baš najbolje. Kako znamo da idila postoji samo u našim mislima, povratak u realnost ne mora da bude otrežnjujući.
Kako se i ispostavilo u nastavku.
Iako je u vezi sa K. sve išlo kao podmazano, neprestano mi je ponavljala jedno te isto pitanje: “Kad ćeš da me ženiš?” Džabe sam joj objašnjavao da nemam nikakav problem sa samim činom, već sa njegovim posledicama – u to vreme ni ona ni ja nismo bili u mogućnosti da se sami organizujemo. A od ljubavi se, kao što svi dobro znamo, ne živi. Vremenom, počela je da gubi strpljenje, pa je bilo samo pitanje dana kada će nam se putevi razići.
Normalno je da sam otpatio svoje…
“Hasten Down The Wind“, pesma Warrena Zevona koja opisuje sličnu situaciju, pokazala se delotvornom. Pojačavala je bol do krajnjih granica. Ali bol, kao što je slučaj i sa temperaturom, brže prođe ako je jačeg intenziteta.
She tells him she thinks she needs to be free
He tells her he doesn’t understand
She takes his hand
She tells him nothing’s working out the way they plannedShe’s so many women
He can’t find the one who was his friend
So he’s hanging on to half her heart
He can’t have the restless part
So he tells her to hasten down the windThen he agrees he thinks she needs to be free
Then she says she’d rather be with him
But it’s just a whim
By which she hopes to keep him on the limbShe’s so many women
He can’t find the one who was his friend
So he’s hanging on to half her heart
He can’t have the restless part
So he tells her to hasten down the wind
Kao i sve Zevonove pesme, i ona je oslonjena na igru rečima: stihovi se smenjuju čas u muškom, čas u ženskom licu, pa je teško da se razluči ko je u njima više nezadovoljan. Pre se može zaključiti da i akteri nisu načisto sami sa sobom i još uvek su nesigurni šta bi trebalo da učine sa svojom vezom.
Klasična priča sa kojom svaki čovek na planeti može da se poistoveti. Ujedno, to je dobra ilustracija da je u vreme kada je ova pesma završila na Zevonovom povratničkom albumu, svet napokon saznao da se tu radi o izuzetno inteligentnom, vanserijskom songwriteru koji je već zreo autor.
Kurioziteta radi, prateći vokal je Phil Everly, plačljivi slide na gitari izvodi David Lindley, a produkcijom se bavio Jackson Browne.
K. sam ponovo sreo nakon nekoliko decenija. Kada sam je kurtoazno pitao šta se dešava u njenom životu, samo mi je kratko odgovorila:
“Ćuti, tri puta sam se udavala. Trenutno sam slobodna.” 
Baš gledam sinoć snimak sa ovogodišnje ceremonije uvođenja u Rock And Roll Hall of Fame, pa se David Letterman raspekmezio dok je najavljivao Pearl Jam. Kaže kako je bio blagosloven jer mu je tokom 33 godine, svakog dana bogovetnog, živa muzika svirala na uvce u studiju.
Ma, hajde! Je li moguće? 
Pa, lako je tako… Deder se ti, bajo, potrudi da stigneš na živu svirku poslednjim novcem koji imaš.
