Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Alt.country se pokazao kao žilav fah. Da li je to zbog širokog kapaciteta žanra ili će biti da je zbog nekih songwritera raskošnog talenta?…
Negde pred kraj osamdesetih, nekadašnje beogradske Omladinske novine (NON) objavile su zanimljiv umetak o novoj muzičkoj sceni koja se pojavljivala sa druge strane Atlantskog okeana. Autor umetka je bio Aleksandar Saša Žikić, podrazumevalo se da je napisan ozbiljno i kompetentno, a bukvalno sve grupe koje je pomenuo u njemu ostavile su značajan trag u muzičkoj istoriji.
Tada sam prvi put čuo za grupu Blue Rodeo.
To li je, dakle: besprekorni talenat pisanja pesama jednog čoveka preklopljen fantazmagoričnim vizijama one dvojice ludaka iz Tuscona. Ne možeš poželeti više.
Muzike ima na pretek. Ili će biti da ja više ne mogu da postignem koliko sam nekad mogao. Sve je moguće, ali za jedno znam da nije moguće: ne mogu da ignorišem najavu muzike koju stvaraju ljudi u čiji besprekorni talenat sam se uverio svaki put kad sam čuo nešto novo. Dodajte tome prstohvat subjektivnog stava – i eto meni radosti. Sledeća numera ja najavljena doslovno 25 sati pre nego što sam je ja objavio vama.
Auh. 
Asocijacije i veze se nastavljaju, a dobra muzika nastaje i u čudesnim kombinacijama kojima su skloni ljudi kojima je umetnost važnija od sujete.
Here’s what I know about the gifts that God gave
You can’t take ’em with you when you go to the grave
Pažljivi čitalac će svakako odmah znati da smo ranije već slušali ovu numeru.
Pažljivi čitalac neće moći da razume moje razloge da danas slušamo ovu numeru, pa se nešto neću veliko ni truditi da ih objasnim. Umesto toga, predlažem da istražimo tezu iz dva navedena stiha iz jednog specifičnog ugla.
Ona je kraljica melanholije, ali uz povremene vokalne izlete i svakako uz stihove koji čvrsto stoje uz zanimljivu muziku.
U vreme kada mi je Žikica uvalio disk Indoor Universe (2001), pojma nisam imao ko je Paula Frazer. No, planula je ljubav bukvalno na prvu pesmu, te mi nije mnogo trebalo da sebi napravim kopiju (sram me bilo) koju sam neprestano slušao.
Šta ću kada sam slab na dobre pevačice. 
Za britansku autorku KT Tunstall teško je naći muzičku kategoriju u koju bismo mogli da je svrstamo. Lista uzora koje navodi u svojim intervjuima je jako široka, pa tako i u njenoj muzici ima svega i svačega. No, ne može joj se osporiti da su njene pesme zanimljive na mnogo različitih načina. Ona je nešto poput britanske Sam Phillips, s tim da nema tako oštar jezik, sklona je eksperimentisanju u kome nikada ne preteruje, ima istančan osećaj za melodiju u svojim pesmama i izgrađen specifičan način pevanja.
Njeno karakteristično fraziranje i boja glasa se odmah upamte i ne zaboravljaju.
U prvi mah, kada sam video omot za album Siren’s Song (2017), pomislio sam da je u pitanju još jedan od zaboravljenih dueta star barem 45-50 godina. To ne mora da bude loše, među takvim skrivenim i zaboravljenim draguljima može da se naiđe na fenomenalne stvari, ali me iskustvo naučilo da se pripazim, naročito kod onih izdanja o kojima kolaju priče da dostižu basnaslovne vrednosti kod kolekcionara.
Za njih se, obično, ispostavi da su muzički mućkovi i gubljenje vremena.
Srećom, u recenziji albuma sam odmah natrčao na rečenicu da je produkciju radio Jeff Tweedy (Wilco), što je bilo dovoljno da duetu Kacy & Clayton dam šansu. I nisam se pokajao.
One hand on the hammer, one foot by the door
Pushed by the wind, fed by the need for moving on,
Moving on to nowhere
Ima već par meseci, Peacock junior je postavio ovu pesmu na svoj zid na fejZbuku i tako me podsetio na jedan od najboljih koncerata koje smo, eto slučaja, zajedno pohodili… Beše vrela avgustovska noć pre četiri godine, zidine Malog Kalemegdana su bile usijane. A beše još vrelije kad je krenula ova pesma.
To su oni prosti trenuci kad čovek shvati koliko je malo potrebno da bude srećan.
Nastavite sa čitanjem… “Linija na kojoj se razdvaja ono pre i ono posle”
Bilo bi besmisleno da vam objašnjavam ko je Ray Davies ako to do sada niste naučili. Legendarni vođa grupe The Kinks je izvesno nejengleskiji od svih engleskih rokera, sudeći po temama kojima se bavio u svojim pesmama.
Ukratko, čovek koji je napisao toliko fantastičnih pesama da njegove albume automatski kupujem.
