Ponovo ću te izgubiti

Karlu Bonoff nisu proslavili njeni albumi, već njene pesme u izvođenju poznatih muzičara.

Borba sa tekućom pandemijom nije usmerena samo na virus. Ma šta radili u životu, uzdržavanje od kontakata, polako ali sigurno, menja i naše navike. Sveli smo kontakte na minimum, nema više mnogo skitanja, a sedenje u kafani sa istomišljenicima postaje sanak pusti. Čak su se i komšije distancirale – onaj dobar jutarnji običaj zvani “slatko, kafica i rakijica” koji se, barem vikendom, često izvodio, preti da potpuno nestane.

Svako od nas pokušava da neprirodni život koji se svodi na bivstvovanje u četiri zida nekako amortizuje.

Zbog kratkog vremena provedenog napolju odjednom se pojavilo poprilično slobodnog u kući. Kako nisam zavisnik od televizije od koje sam se odavno odvikao, sada pomalo krckam ponešto iz “Ali Babine pećine” u kojoj se proteklih godina svašta nakupilo, ali nikako nije dolazilo na red. Serije, filmovi, knjige, muzika, snimci koncerata, dokumentarci… Ni dve pandemije ni pet karantina mi neće pomoći da raščistim ovoliku gužvu.

Oživeo je i stari dobri običaj razmene materijala, pa čim pročitam, odgledam ili preslušam nešto interesantno, ponudim to prijateljima. Makar onima koji su mi fizički najbliži. A, uzgred, to je i prilika da se, barem na kratko, vidimo i ispričamo. Društvene mreže i oni virtuelni su slaba zamena za živu reč.

Tako sam, onomad, skoknuo do Vuleta. Pohvalio mi je dokumetarac o Laurel Canyonu koji se odmah preselio kod mene na gledanje, a započela je priča o njemu koja je mogla da potraje satima. Nije zgoreg da je ukratko prepričam.

Ne znam ko je od muzičara otkrio ovu lokaciju nadomak Los Angelesa. Iako ni po čemu nije bila osobena sem što je bila bez gužve i u šumovitom okruženju, krajem šezdesetih je postala omiljeno mesto za bekstvo iz grada, a veselo društvo koje je tu počelo da živi stalno se uvećavalo. Frank Zappa, Buffalo Springfield, Joni Mitchell, The Byrds, Jim Morrison, The Mamas & The Papas, Love… samo su neke od velikih zvezda koje su se tu skućile. A kao i u svakom komšiluku, bilo je tu i sporednijih likova. Žurka je bila neprekidna, a nešto od tadašnje neverovatne atmosfere zabeleženo je u mnogim poznatim pesmama pomenutih autora. Znatiželjni više detalja mogu potražiti u odličnoj knjizi Michaela Walkera – Laurel Canyon, The Inside Story of Rock and Roll’s Legendary Neighborhood.

Gde je žurka, podrazumeva se i svirka. Muzičara i instrumenata nije nedostajalo, pa su se dešavale neverovatne kombinacije između njih, Mnoge grupe su se na žurkama okupile, a neke i rastavile. Pića i raznih opojnih supstanci je bilo na pretek, što je samo podsticalo muzičare da budu što kreativniji.

U takvim okolnostima sazrevala je ekipa songwritera koja će tokom sedamdesetih postati izuzetno popularna, uspostavljajući takve muzičke standarde koje je i danas teško dostići. Pomenuću samo neke od njih: Jackson Browne, Warren Zevon, James Taylor… Taj spisak je dug.

Uz muškarce sa gitarom neizbežne su i žene koje ih prate. Groupie devojaka koliko ti duša ište. No, bilo je i onih talentovanih koje će, nešto kasnije, postati velike zvezde: Joni Mitchell, Linda Ronstadt, Rita Coolidge…

U takvom “jakom” okruženju, Karla Bonoff je bila jedna od devojaka iz senke. Ružnjikava i neupadljiva, nije bila od onih za kojima su okretali muškarci . Imala je dar da oseti atmosferu koja je vladala u takvom okruženju i da je pretoči u stihove i muziku. Sa grupom Bryndle nastupala je po lokalnim klubovima, snimila album koji nikada nije izdat i pokušavala da uspostavi sopstvenu karijeru. Uzalud. Grupa se raspala, a njeni članovi Andrew Gold i Kenny Edwards su uleteli u prateću grupu Linde Ronstadt. Uskoro im se Karla pridružila kao prateći vokal, Linda je čula neke od demo snimaka pesama koje je napisala i stvari su se za Karlu pomerile sa mrtve tačke.

Linda je objavila album Hasten Down the Wind (1976), koji je naišao na nepodeljeno obožavanje kritike i publike. Za njega je dobila nagradu Grammy. Album otvara Karlina pesma “Lose Again“, kao jedna od tri njene koje su se tu našle. To je bio povod da se nekome iz muzičke produkcije upali svetlo i da Bonoffovu ekspresno strpaju u najbliži studio. Prateću ekipu nisu menjali, praktično su tu ljudi koji su svirali i na Lindinom albumu, pojačani vrhunskom ritam sekcijom koju su činili Leland Sklar i Russell Kunkel.

Karla Bonoff (1977)Očekivano, zvuk na albumu Karla Bonoff (1977) je sličan kao i na Lindinom. Razlika između njih je samo u repertoaru koji je gotovo savršen. Iako je reciklirala i svoje pesme koje je Linda već snimila, aranžmani su drugačiji. I ne manje upečatljivi. Pevanje Karle Bonoff je besprekorno, negde između Carole King i Carly Simon. Sa glasom Lindom Ronstadt niko ne može da se poredi. To je bar jasno. Princess

Sama pesma “Lose Again” je ljubavna i ima tekst koji se lako razume. Mnogi misle da je autobiografska, no Karla je, kroz smeh u jednom od intervjua objasnila da nije. Ona je samo pokušala da zamisli pesmu koju bi pevala Ronstadtova, a koja bi zvučala poput neke koju je napisao J.D. Souther, u to doba glavni autor pesama koje je Linda pevala.

Solo diskografija Karle Bonoff je mala. Između 1977. i 1988. snimila je četiri fenomenalna albuma. Posle toga je reaktivirala svoju staru grupu Bryndle (izdata dva albuma), a oglasila se i prošle i ove godine novim albumima, koje tetka iz inostranstva nije mogla da mi pronađe u radnjama.

Pa ako ih negde vidite, biću vam zahvalan. Sarcastic smile

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image