Danas je 63. rođendan Stevieja Wondera, jednog od autentičnih genija popularne muzike. Sadržajnost materijala koji je taj čovek ostavio svetu teško da bi mogla da se uporedi sa bilo čijim opusom. Jer, čak i kada bismo ma koji album iz njegove karijere nazvali slabim, uz takvu kvalifikaciju bi uvek morala da stoji i opaska “…u odnosu na druge njegove albume”. Jer to je tako: Stevie Wonder je jedan od onih koje je neumesno porediti sa drugima.
Za mene je posebno fascinantno to što Stevie Wonder nikad nije štedeo svoje resurse: davao je svoj maksimum u svakom trenutku. A jedna epizoda je povezana sa mojim prvim upoznavanjem sa njegovom fonografijom, kada je taj maksimum uzeo i opipljiv oblik.
Tek sam počeo da formiram svoju fonoteku i veoma me je žuljao tekst ispod jedne fotografije u Ilustrovanoj NME rock encikopediji: “Stevie Wonder u uobičajenoj pozi – prima nagradu”. Moja kolekcija vinila se bližila trocifrenom broju, a ja nisam imao ništa od Wondera niti ikog ko bi mogao da mi objasni koji to njegov album mogu da kupim “bezbedno” (šta ćete: dečija naivnost u uslovima tesnog džeparca).
To je priča koju tek treba da ispričam u (zasad beznadežno zaglavljenom) literarnom projektu “Mojih 125”. Evo isečka iz te priče, kao mali predujam.
– * –
…Uto se u robnoj kući pojavilo licencno izdanje Wonderovog albuma Songs in the Key of Life (1976), koji nikako nisam kapirao: bio je to dupli album, a niti je bio koncertni, za koje je taj obim bio uobičajen, niti kompilacija. I pride, bio je prilično skuplji od drugih duplih albuma, što me je sprečavalo da se predam čarima kupovine. Prošlo je neko vreme, bližio se moj petnaesti rođendan, i jednog dana mi je Zorica, drugarica sa kojom sam svakodnevno delio putanju do škole i nazad kući i videla kako čežnjivo gledam u ploču u izlogu, rekla: “znaš šta, nemoj ti da kupuješ taj album, naći će se neki drugi način”. Bio je to neuspešan, ali beskrajno simpatičan eufemizam za “pozovi me na rođendan i dobićeš tu ploču”. Tako i bi: ta ploča je bila poklon od Zorice i Milane, mojih dragih drugarica iz razreda…
Ne mogu da zaboravim prvo otvaranje albuma. Prvo, obimni štampani sadržaj sa tekstovima pesama, sve sa predgovorom na kome vidimo potpis “Stevland”, škrbavo izveden rukom slepog čoveka (tog dana sam naučio kako se Stevie Wonder zaista zove: Stevland Judkins).
A onda, preko svakog očekivanja, iz omota je ispala i jedna singl ploča u prostom papirnom omotu.
Bio je to, zapravo, EP dodatak sa četiri numere. Bemti, pa ovo je još osamnaest minuta muzike, to bi bila cela strana albuma! A sadržaj – ne, to nije nikakav višak, to je integralni deo albuma! Prva numera koju sma čuo sa albuma i koju sam tokom dugog vremena slušao više nego bilo šta drugo sa tog brilijantnog albuma, bila je i prva na tom extended play nosaču zvuka…
– * –
Beše to numera “Saturn“, romantično i izuzetno sugestivno delo. Ako je suditi po isključivo ličnom utisku, bez uticaja nečije reči ili nekakve aktuelne top liste, onda je ta balada zaista prva numera u opusu Stevieja Wondera koja me je kupila za ceo život… Da, bilo ih je još, i to mnogo. Nauči čovek ponešto o moćnim muzičarima, a Stevie je jedan od najmoćnijih. Prelepa melodija, aranžman o kome ne treba previše razmišljati jer puče glava (ama, slušajte samo taj bas!) i tekst koji nagoni na ozbiljno razmišljanje iako je beskrajno liričan… Može li čovek da traži išta više? Nisam siguran u to.
I’m going back to Saturn where the rings all glow
Rainbow, moonbeams and orange snow
On Saturn people live to be two hundred and five
Going back to Saturn where the people smile
Don’t need cars cause we’ve learn to fly
On Saturn just to live to us is our natural high
Srećan ti rođendan, Stevie! Dobro zdravlje, prijatelju stari! Ne znam hoće li mi se posrećiti da ikad pohodim tvoj koncert i čujem uživo ono što sam milion puta čuo na pločama i video-zapisima sa koncerata. Tvoje ime je na sad već nevelikom spisku mojih želja da se takav susret desi.