Savršena muzika ne bira ni mesto ni vreme kada nastaje, ali ima jednu divnu osobinu. Traje večno!
Pre tačno deset godina, Žikica Simić mi je doneo novi album Richarda Thompsona, The Old Kit Bag (2003).
– Čiča ponovo razbija, a imaš i bonus. – rekao je zagonetno se smejući.
Thompson je bio na svom uobičajenom, visokom nivou, a onda sam stigao do bonusa.
Numera “So ben mi ch’a bon tempo“ me trenutno dotukla, a onda sam se danima, nedeljama i mesecima navraćao na nju. Nije mi davala mira.
Istraživao sam i utvrdio da je napisana pre pet stotina godina. Autor Orazio Vecchi je u to vreme bio poznati kompozitor kasne renesanse, poznat po svojim madrigalima.
O čemu ova pesma govori? Teško je reći, peva se na arhaičnom jeziku, a znalci nisu saglasni kada je prevod u pitanju.
Verzija Richarda Thompsona se, odavno, preselila u mobilni telefon moga sina. Tako će nastaviti da živi. Naredna generacija će je preneti još dalje.
A ni nama ne bi bilo zgoreg da se podsetimo.
E, tako.