Numera koju danas slušamo je primerena prazničnom raspoloženju, ne toliko zbog teme prelepe narodne pesme koja je temelj ove izvedbe koliko zbog monumentalnog aranžmana u duhu prave fusion muzike. Reč je o grupi makedonskoj grupi DD Synthesis i živoj izvedbi pesme “Vo naše selo”. A posle ću da vam ispričam nešto; ako ste danas veseli, ostavite to čitanje za drugi put.
Auh!… Sultanova svita! 
Ovde negde ćete naći i studijsku verziju, pa uporedite. Meni je živa izvedba više po volji, ali tu već govorim o odnosu prema muzici, a ne o nekakvom merljivom rezultatu sviranja i pevanja.
Volim ovakvu muziku i rado bih pohađao koncert poput ovog. Imam i priču o tome, ali ona nema lep kraj.
DD Synthesis sam otkrio u vreme kad su bili aktuelni, krajem devedesetih godina prošlog veka: u posetu mi je došao prijatelj koji mi je na poklon doneo prvi album te grupe, fenomenalni rad ekipe koju je vodio Dragan Dautovski, za koga sam tad prvi put i čuo. Dautovski je profesor tradicionalnih instrumenata na muzičkoj akademiji u Skoplju i dobar je poznavalac muzičke tradicije južnog Balkana (uzgred: većina zemalja u okruženju ima odseke za tradicionalne instrumente i muziku na muzičkim akademijama – Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Makedonija, Grčka, Turska; u Srbiji nema ni inicijative da se takav odsek napravi). Tokom devedesetih, uz pomoć svojih studenata, napravio je zanimljiv projekat fusion muzike koji je izrastao u komercijalno uspešnu formu i ona je do danas dosegla pet CD izdanja. Doduše, posle drugog albuma gubi se ono “DD” iz imena, jer se gubi i utemeljivač grupe – Dautovski je posle drugog albuma nastavio u kvartetu, u manje pompeznoj formi, a mlada ekipa nastavlja sa istim žarom.
Kako god okreneš, ta dva albuma – DD Synthesis (1996) i Swinging Macedonia (2000 – sa kog je i pesma koju danas slušamo) – predstavljaju onu esenciju koju preporučujem kao dodatak vašoj fonoteci.
– * –
E, da: koncert. Važno je, mada je tužno. Sledi čaršav teksta.
– * –
Tokom 2009. godine, Jasna i ja smo odlučili da pohodimo Ohrid i okolinu tokom petnaestak dana. Dok smo birali termin, otkrijem na sajtu “Ohridskog leta” da će Dragan Dautovski imati predpremijerni koncert u amfiteatru, na kome će predstaviti staklenu repliku loptaste okarine, instrumenta koji su arheolozi iskopali i koji je procenjen na preko 6.000 godina, a on uspeo da izvuče suvisle tonove iz njega. Performans pod imenom “Ključ” je oglašen i mi smo odlučili da svoje vreme boravka u Ohridu prilagodimo tom koncertu, kad je već prilika da biramo. Šta da vam kažem: ni koncert Georgea Bensona u Ohridu mi nije bio važan; a mogli smo da postignemo i to da smo hteli.
Prve večeri na šetalištu pored Ohridskog jezera, negde iza leđa onim kipovima Ćirila i Metodija, naiđemo na kiosk “Ohridskog leta” u kome su se prodavale ulaznice za sve događaje (ako se dobro sećam, od juna do septembra ih je bilo preko pedeset) i bez oklevanja kupim dve ne baš jeftine karte za koncert “Ključ”, zbog kojeg je ceo Ohrid bio izlepljen plakatima.
Kad je došlo veče koncerta, na ulazu neprijatnost: “Gospodine, ove karte ne važe! Važe samo posebno štampane karte, evo ovakve!”, reče mi kerber ljubaznim tonom. Ali, kupio sam ih pre devet dana, čoveče! Očekujem ovaj koncert već dva meseca! “Ne znam, gospodine, ako ste stvarno te karte kupili u onom kiosku, idite sutra u kancelariju Ohridskog leta i raspravite tamo.” A šta sad da radim? “Možete da kupite karte ovde”, reče i pokaza na improvizovani pult dvadeset metara niz ulicu u prilazu amfiteatru, smatrajući razgovor završenim.
Šta ću, kupim karte ponovo i najzad se smestismo u amfiteatar koji sam do tada poznavao samo sa snimka koncerta “Live in Macedonia” grupe Leb i sol 2006. godine.
A onda je počelo. Govorom nekih ludaka koje nisam pokušavao da razumem. O, Bože…
Najpre je izašla prateća ekipa, njih četvoro, i krenula da svira nešto kao podlogu. Kad evo Dautovskog, bez žurbe. Sede čovek na neku stolicu u vr’ pozornice, na mestu kao da je drugi asistent trećeg perkusioniste. Mrsomudio nešto na sazu, pa na zurli, za to vreme je išla nekakva projekcija slajdova – bog da me ubije ako nije pravljena u PowerPointu – i tu je već tad postalo nejasno u kom smeru ide koncert. Jednog časa, Dautovski otvori neki oklopljeni kofer i iz njega izvadi stakleni objekat veličine ping-pong loptice. Krenuo on da duva, ništa se nije čulo prvih minut-dva, jer ozvuka je bila loša. Posle se ispostavilo da instrument proizvodi tri tona, ima jedno preduvavanje, ego četiri – i to je to. Izvadio je Dautovski i nekakve staklene cevi, kvazi-flaute, šta li je to, pa je pirio i u to, ali ne mogu da se zakunem da sam prepoznao bilo šta od zvuka koji je iz tih retorti izlazio.
A onda, bez ikakve najave ili ideje zašto je to tako, na pozornicu izađe čitav ansambl nekog kulturno-umetničkog društva, ne manje od četrdeset duša: svirači, pevači i igrači. Najpre se pridružiše, a potom preuzeše fokus na sebe: bio je to najobičniji folklorni nastup pod kapom nebeskom. Dautovski je u nekom času čak otišao sa scene, bez reči. Šta ispade: posle dvadeset minuta nastupa Dragana Dautovskog, zatekli smo se na drugorazrednom i neubedljivom nastupu etno-sekcije kulturno-umetničkog društva kakvih ima kao kusih pasa gde god se okrenete, od Gdanjska do Soluna, od Amsterdama do Biškeka.
Izvinite: bio sam slobodan da dam ovu kvalifikaciju zato što znam ponešto o folkloru, nasleđima tradicionalne pesme i igre i načinima predstavljanja takvih programa. A pride, nije da se nisam nagledao vrhunskih izvođača u tom fahu.
Udariše folklorci tako dvadeset minuta, dok je publika počela unezvereno da gleda tamo-amo, očekujući makar neku naznaku da to što se na pozornici dešava ima nekog smisla.
Kad, evo ti benda nazad, dok je folklor sišao. Kao na festivalu KUD-ova, jebote. Krene prva ekipa da svira, a sam Dautovski je i dalje sedeo u zadnjem planu pozornice i, ovog puta, nije smetao svojim sviranjem svega i svačega. E, beše tu oko deset minuta dobre svirke u zoni nekakvog čudnog ethno-fusion-smooth jazza. Dobro je, pomislio sam, ovo je sistem “vruće-hladno”, mada ovo što se dešavalo prvih 35-40 minuta nije baš jasno. Verovatno će da usledi i antiklimaks pre završnice, pomislih.
Nije usledio. Posle samo 10-15 minuta suvisle svirke, usledio je ponovni izlazak folklornog ansambla, mada ovog puta uz pojačano prisustvo matičnog benda, mada bi malo ko primetio ako bi bend opet otišao, toliko je bilo dosadno. I tako – preko četrdeset minuta. Koncert je bio završen posle sat i po, a tek me je mlaki aplauz na kraju trgnuo da primetim da se publika s početka na kraju osula na polovinu.
Izlazili smo ćutke. Pored nas, neko je prokomentarisao, dovoljno glasno da je to čuo širi krug ljudi: “Kakva prevara”! Bio sam besan. Prvi put u životu sam sa koncerta izlazio besan.
Uz jutarnju kafu, ispričali smo gazdi i gazdarici šta se desilo prethodne večeri. Simon, sjajni čičica od sedamdeset godina koji je vitalniji od većine upola mlađih ljudi koje znam, maši se telefona. Minut kasnije reče: “Idemo!” On nas je odveo u kancelariju “Ohridskog leta”, govoreći da je direktor nekad bio njegov pulen, a njegova ćerka tu ima uticaj (iz razloga koji nisam razumeo). Ispostavilo se da je to bio pravi potez, jer su tamo pokušali da nam neispravne karte refundiraju nekim drugim, pa čak i skupljim kartama (“…i ne morate da doplatite!”). Nije više bilo ni vremena ni volje za to, pa su probali da nas obrlate nekakvim čekanjem na pare. Tu je Simon preuzeo reč i pare smo imali u rukama već iste večeri; da ne bi njega, dobili bismo šipak, da ne kažem gore.
– * –
Ostade gorak utisak o potpunom odsustvu empatije Dragana Dautovskog prema publici. Bemti, pa to je publika koja je posle svega raširila reč o koncertu tako kako sam ja sad to učinio. Dugo sam se pitao šta se to zaista desilo i kako je moguće da neko ko pravi tako veličanstvenu muziku može da bude tako malen na sceni. I to me je proganjalo dugo, evo još malo pa četiri godine.
A onda, sasvim slučajno naletevši na ovaj koncertni zapis, najzad mi je doprlo do pameti: Dautovski je bio de facto figura koja je davala legitimitet radu benda DD Synthesis; na kraju je Synthesis mogao dalje bez “DD” jer je, verovatno, došlo do sukoba na relaciji “ko kosi, a ko vodu nosi”. Te detalje ne znam, ali ih slutim: poštovani profesor se pokazao kao neko ko je koristio očigledno nadmoćni potencijal svojih najboljih studenata da se domogne svog sopstvenog komercijalnog uspeha. Video čovek šta radi Bregović, pa sabrao dva i dva.
Sultanova svita.