Baš sam se zainatio, a ništa mi nije išlo na ruku: Cevka je pukla i javljala mi nebulozne poruke o greškama, ne znam šta znači naslov pesme o kojoj želim da pišem, autor je snimio na desetine sopstvenih verzija, a ja sam želeo baš ovu.
Nisam ja komponovao pesmu Chan Chan, odsanjao sam je. Ja sanjam muziku. Ponekad se probudim sa melodijom u glavi, čujem sve instrumente vrlo jasno. Pogledao sam na balkon i nisam nikog video, ali čuo sam pesmu kao da je neko svira na ulici. Ne znam šta je to bilo. Jednog dana sam se probudio slušajući ta četiri akorda, dodao reči inspirisan dečijom pričom iz mog detinjstva, Juanica i Chan Chan… Vidite, sad se svuda peva.
Compay Segundo je oduvek bio čovek iz senke, ma šta da je radio u životu. I da nije bilo Ry Coodera i njegovog projekta Buena Vista Social Club, ostao bi zaboravljen, kao i muzika zabeležena na istoimenom albumu. Srećom, desilo se čudo i postala je planetarni hit. Grupa vitalnih staraca, sve odredom fantastičnih muzičara, pri kraju svojih života održala je lekciju celoj svetskoj muzičkoj industriji.
Compay, jedan od najpoštovanijih muzičara kubanske predrevolucionarne ere, čovek koji je izmislio armónico (mada je instrument sa kojim je počeo karijeru muzilčara klarinet, zato ova verzija pesme) i veći deo života proveo ručno savijajući cigare da bi preživeo, mogao je mirno pred Boga.
Verujem da se upokojio zadovoljan, sa osmehom na licu.