Okupiti poznate muzičare na jednom mestu i napraviti “supergrupu” čini se kao odlična ideja kojoj je zagarantovan uspeh. U teoriji i na papiru, dok se projektuju očekivana zarada, sve je u najboljem redu. Praksa je pokazala da se i najbolje ideje, ako promaše vreme i mesto, okrenu protiv svojih idejnih tvoraca.
Primera je mnogo. Akteri današnjeg priloga radije ne bi da se sećaju da se to ikada dogodilo.
Sredinom osamdesetih nije bilo dobro vreme za gitaroške heroje, ponajmanje za one koji su poticali iz progresivnog roka. Stranglersi su im davno otpevali “No More Heroes“, pank euforija se stišala, a štafetu su preuzele grupe novog romantizma – šljokice i natapirane frizure bolje su se prodavale. Bilo je i dobrih pesama, no image je bio važan.
U tom haosu, nekome je palo na pamet da spoji dvojicu velikih i važnih gitarista. Steve Howe je odavno završio kreativnu fazu sa grupom Yes i našao utočište u drugoj supergrupi – Asia. To je bilo lepo i dobro se zarađivalo, ali ono što je tamo svirao je bilo naprosto smešno za njegov kalibar. S druge strane, Steve Hackett je u to vreme snimio jedan od svojih najlošijih albuma Till We Have Faces (1984). Reći ću to ovako: volim i Hacketta i brazilsku muziku, ali nikako zajedno.
Howe je već imao u glavi kakva bi grupa GTR trebalo da bude: da svira stadionski rok jer se dobro prodaje u Americi, da ne koriste klavijature jer bi njih imitirali sintisajzeri za gitare i da Hackett bude “drugi” gitarista. Ambiciozan plan, nema šta.
Hackett je bio spreman da to odrade u ime starih, dobrih vremena, ali nije delio entuzijazam Howea. Bio je u prolazu…
Moglo se predvideti da stvari neće fukcionisati kako treba. Howe & Hackett nikada nisu delili ista muzička razmišljanja, pa je album GTR (1985) generalno trećerazredna ljiga, bleda kopija Asie iz koje je Howe nakratko utekao.
Vreme je pokazalo da Howe ništa nije naučio iz ovog neuspelog eksperimenta – desilo mu se još par puta kasnije da učestvuje u sličnim brljotinama.
Hackett to nikada nije ponovio.