Sa nekim pesmama baš nemam sreće. Još prošlog leta sam pronašao klip za “Seven Days“, i to onaj, snimljen uživo, za koji mislim da je najbolji. Taman kada sam smislio priču i zaseo da je zabeležim, a Cevka me je obradovala porukom: “This video contains content from SME, who has blocked it on copyright grounds”.
Ala su brzi, pomislio sam, a onda izgovorio ono što nije za javnost. 
Kada nema boljeg, dobra je i studijska verzija! 
Ronnie Wood je čovek kojeg ovde ne treba posebno predstavljati. Pominjali smo ga mnogo puta u različitim prilikama, bilo da smo govorili o Stonesima, Facesima, Rodu Stewartu ili nekome drugom. Ako još uvek nije jasno: uvek je bio uz muzičku elitu.
Legendarna Dylanova turneja The Rolling Thunder Revue bila je praznik za oči, a naročito za uši. Na njoj je Dylan izvodio “Seven Days“, ali je nikada nije snimio u studiju. U šali, Wood je komentarisao da je “Dylanu ukrao pesmu”. Završila je na Woodovom legendarnom solo albumu Gimme Some Neck (1979).
Nije mi smetalo – Wood peva slično Dylanu, unjkavo, a “vatra” dolazi sa druge strane – polovina Stonesa potpomognuta je brojnim likovima koji se nalaze u svakoj enciklopediji rock & rolla. 
Na prvo slušanje, “Seven Days” je klasična rokačina zaraznog rifa koja priča priču o junaku koji sve nešto iščekuje. Majku, izgubljenu ljubav… Svašta mi već pada na pamet. Bogorodica – može biti. Ženski lik je u pesmi “She“.
Odkud da znam šta je Dylan mislio u trenutku kada ju je pisao – odavno smo utvrdili da je simbolika u njegovim pesmama višeznačna. “And God blessed the seventh day, and sanctified it” (Knjiga postanka, Stari zavet) mi se mota po glavi, magični broj sedam prisutan u skoro svim filozofsko-religijskim sistemima, reference na Dylanov život (preobratio se u Hrišćanina), poreklo (Jevrejin – sedmica ima u Kabali koliko hoćeš), značaj tog broja u okultnim teorijama, Taoizmu, Sufizmu, astronomiji… Spisak je povelik i moguć.
A ja sam danas želeo samo malo žestokog rock & rolla. 
Komentari su onemogućeni.