У јесен 2013. ме увукоше у одбор за организацију четрдесетогодишњице матуре. Тешко жабу у воду натерати, било ми штогод и мило да се виђам мало са друштвом из генерације, не само из свог разреда и школе, него и остале две гимназије. Састајали смо се последњег четвртка у месецу, у пивници, од октобра до маја. Прескочили два месеца, ал’ ипак мало много.
Пивница… све је као што је некад било, осим што није. Инвентар, практично нетакнут, сви они столови од масивног дрвета, оне светиљке и остале цеви од бакра, све у стилу саме пиваре.
Осим што нема пива. Тојест, нема пиваре. Тојест има, али не ради. Ту је она, изнад испод и свуд око пивнице, само што… туга јесења. И пивница је празна. Из месеца у месец, тог четвртка увече, сами ми и тај један келнер. Нема ни кувара, осим кад се најави веће друштво.
Башка историја саме пиваре (од 1725, двадесет година пре Гиниса), и сама пивница је прича за себе. Смештена је у висини приземља… тј оног што је са вих осталих страна зграде приземље. Међутим, она гледа на реку, и са те стране је за један повисок спрат изнад тла. Да бисте дошли до ње, морате да сиђете са моста на обалу, препешачите педесетак метара, па да се попнете до улаза. Изнад ње је производна хала, ваљда баш онај део где су они огромни бакарни казани. Испод… ко ће га знати. Ту су подруми где су у прошлим вековима стајале велике каце са пивом или смешом, а одатле се пружају тунели где је температура увек +4. Ти тунели иду испод реке. Био сам тамо, сабласно је.
Кад се отварала пивница, било је речи да ће да се угради пивовод. Међутим, неко је одлучио да се келнерима не може веровати, украшће на водоме пивомеру, па су се довлачили бурићи. После је испало да овако краду још више, на пени, па је после ипак био пивовод. Точило се нефилтрирано и непастеризовано, право “испод чекића”, мада је неко рекао и “право испод краве”.
За архитектуру и амбијент су били задужени неки Словенци, и направили су га, свака част, чак и веце спада у фотогеничне амбијенте (сликао сам се у огледалу, што иначе радим у вр главе једном годишње, само због тих тамноплавих плочица са белим фугама, све још изгледа као да је јуче постављено). Једино су се прешли што су на себе узели и да штампају подметаче. На њима је био и јеловник и пивска карта… и пошто немају ћ, не знају где дође ч а где ћ, и успели су да убаце и “погаћице”. Ту је већ постао обичај да се на крају наручи “…и свима по гаћице”.
Ако је пивара приклана, пивница се још држи. У међувремену су направили терасу доле на обали, па ако Бегеј не буде превише смрдео и комарци вас пусте да живите, вреди свратити.