Једна од пре: крагујевачка пијаца

Пијаца још није добацила до бицикла, да има три рода (бицикли, бицикла, бицикло). Има само два (пијац, пијаца), а пошто не знам који важи у Крагујевцу, оставио сам га по своме, у женском роду.

Кад се фотка пијаца, сви некако очекују неки бизаран детаљ – две бабе се чупају за косу, неки јадник продаје цигарете, неки мафијаш броји паре, смрзнута девојчица босонога продаје шибице… Немам ту навику. На пијаци има за сваког по нешто, па ето и за мене.

(велика)

Као што рекох јуче, привлаче ме та места где се нешто уздиже у позадини, ваљда зато што су овде ретка, и што ми делују некако ушушкано. Презнојавамо се и све нешто биркамо, кад ладовину кад промају, шта се већ да ухватити. Након посете музеју и мимохода уз Гимназију, пролазимо поред пијаце. Време на овом снимку је 11:46, летњи дан у подне, звезда упекла, само ми још ушушкано фали.

Пијачна зграда ми делује чудновато – са том куполом и полукружним делом испод, белим стубовима као да сам опет у сред Вирџиније (где их има на све стране, чак и на керећим кућицама, сви имитирају своје чедо Џеферсона који је имитирао Французе који су имитирали старе Грке), могла би бити и из претпрошлог, и из прошлог и из овог века. Да ли је стара па је једанаеста обнова фасаде већ прерасла у најаву за дванаесту, или је грађена деведесетих па је добро издржала и досад, или пре неку годину па је квалитет градње примерен времену. Ко ће то знати (Зоћа, наравно). Но, бар се уклапа са древном зградом у позадини. Посебно ми се допада што се зове тржница, јер је мени то увек звучало као кроатизам, а ако јесте, нек је ћирилицом – за ту врсту фине ироније увек имам саосећања.

Новоградња међу старим здањима је већ припитомљена зверка, или смо се ми то припитомили па навикли. Натписа, иако је ово пијаца, има нешто чудно мало – ваљда што сам снимио из левог угла па нисам тамо одакле ће да гледају они што на пијацу долазе да пазаре, дакле ништа није намерно окренуто на моју страну. Јер, опет згода са бреговитим тереном, налазим се тик уз ограду пијаце а глава ми је у висини пода на спрату, или као да седим за столом у оној ауто кући (и ово је реткост, неко тргује колима а натпис му је на ћирилици).

Натпис у доњем десном углу се некако сам заглавио као да сам га додао у “лабораторији”. Све се ређе виђају рекламе са локалним телефонским бројевима, па више не знате где је седиште фирме, позивни је словеначки (на 06х), тј мобилни.

Шта овде фали? Исто као и пре – некаква жижа, средиште, догађај, композиција, геометрија, равнотежа, било шта од тога. Јер ово је све сам метеж, управо онакав какав се сигурно догађа испод ових зарђалих настрешница.

Примећујете ли како је све мање телевизијских антена по крововима?