Veća fotografija je ovde.
Ovo je lako objasniti: jebeš iole veći grad bez metroa. Ko ne veruje, neka pokuša da bez sopstvenog vozila postigne nešto na četiri međusobno udaljene tačke u Beogradu za jedno radno vreme. I da citiram moju Anu, koja je nedavno prvi put u životu bazala Bečom, a ja sam zatražio od nje da nam organizuje prevoz sa presedanjem od tačke A do tačke B: “Pa ovo uopšte nije teško!”…
U-Bahn u Berlinu ima deset linija (ajde-de: devet, a U55 se tek razvija, ne može to preko noći), ima boga oca ukrštanja, pa do nekih mesta možete čak praviti i varijante. Za pet dana i ne znam koliko vožnji (mnogo!) nijedan voz nismo čekali duže od četiri minuta, a gužva koju vidite na slici je otprilike najveća koju smo iskusili.
Bio sam upozoren da budem obazriv ili barem diskretan kada fotografišem ljude mimo turistički prometnih tačaka, jer se neoliberalni bon-ton svodi na to da ni na ulici ili javnom prevozu baš i ne bismo smeli da slikamo lica, jer ugrožavamo privatnost njihove namere kretanja. No, nisam mogao da odolim. Računao sam, ako se i nađem u nekoj situaciji da me neko saleti zbog fotografisanja, vadiću se na to da sam stranac, a u poslednjoj instanci ću izbrisati spornu fotografiju. No, takvih neprijatnosti nisam imao; šta su mi mislili saputnici (neki su me fiksirali, istina živa), to već ne znam. 
Hajde malo da prošetamo U-Bahnom.
Još samo malo, pa gotovo…