Sa Venecijom bi možda sve bilo u redu i potaman kada ne bi bilo toliko turista.
Veća fotografija je ovde.
Ma, razumem ja to. Najzad, i Jasna i ja smo bili samo jedan par od ko zna koliko desetina hiljada nimalo slučajno namerenih ludaka u Veneciji tog dana. Došli smo prepodne, ostali do kasno uveče, hvala lepo, doviđenja. Ostavili smo u tom gradu poprilično novca, pri čemu smo vrlo pazili gde ćemo sesti da se osvežimo ili pojedemo neki laki obrok. Samo su parking i vaporeto koštali preko 60 €, par kafića i ručak još toliko, samo za sladoled u večernji sat na trgu Svetog Marka smo platili 10 €…
Ali, to je tako. Venecija je u Top 10 kategoriji najatraktivnijih turističkih tačaka na svetu i ne očekujte socijalne kategorije cena bilo gde. Od turizma taj grad živi danas bolje nego Mletačka republika pre 400 godina od trgovine. Prosto, paziš šta radiš. Ne sedaš u gondolu. Ne prilaziš onim curama sa gigantskim krinolinama da se slikaš sa njima, jer će ti izbiti 20-30 € za jedno poziranje. Ne ručaš nigde bliže od 1 km od trga Svetog Marka, da ti ne presedne račun (pst: mi smo ručali u Muranu i to se ispostavilo kao dobra odluka).
Međutim, bez obzira na to koliko je hrane svojim novcem, turisti doslovno ubijaju Veneciju. Kapacitet komunalne logistike tog grada je ograničen iz očiglednoh razloga, a pritisak ljubitelja putovanja je neprekidan. To su reke ljudi, ponekad drugačije ne možete opisati to; na mahove sam se osećao kao da izlazim sa nekog velikog koncerta, a samo sam išao ulicom.
Podatak na koji sam naišao veli da u Veneciju godišnje dođe 20 miliona turista. Neka se prosečno ostavi po 50 €, pa vi vidite. A gde je prava mera između dobitka i gubitka, to doista ne znam i ne mogu da procenim na osnovu jedne kratke posete. Da li baš turistički saobraćaj nešto doprinosi činjenici da Venecija lagano tone, ne znam ni to. U fizičkom smislu, toliki pritisak ljudi sigurno čini negativan uticaj na ovaj grad-spomenik.
Naročite čepove u kretanju mnogim uskim prolazima prave klasične turističke grupe sa vodičima, koji čine većinu na ključnim tačkama. Da nije njih, valjda ni gužva ne bi bila tako strašna. Uzgred: ne manje od trećine turističkih grupa su Kinezi. I ne, nisam ih brkao sa Japancima: kada ih budete sreli na nekom takvom mestu, znaćete i sami kao što sam ja ukapirao.
Iz razgovora sa nekima koji su pre mene bili u Veneciji, shvatio sam da tu postoji još jedna začkoljica: zbog prevelike cene smeštaja, niko tu ne noći, nego dođe, pa ode. Onaj ko dođe na više dana, ode u Lido di Jesolo ili čak i dalje u Padovu, pa odande dolazi u Veneciju svaki dan vozom ili busom. Dnevni priliv turista je zato neverovatno velik, dok večernji baš i nije. Znajući to, organizatori života u Veneciji verovatno pritiskaju turističke grupe da odu što pre, što je lako izvesti rigidnim cenama parkinga za autobus ili nekom sličnom tehnikom komunalnog sadizma.
Turistički aranžmani iz Srbije nude posete Veneciji tako da se stigne negde pre podne, a posle noćne vožnje autobusom negde sa zapada, pa istresu putnike zbunjene kao ćuriće, daju im vođenu šetnju od dva sata i još tri sata slobodnog vremena, što ukupno nije dovoljno ni za šta osim za prostačko selfačenje po lošem podnevnom svetlu. A onda brzo na put pre nego što nastupi suton i pre nego što zbilja nastupi šansa da se Venecija vidi u najlepšem svetlu – i doslovno i figurativno.
Takav maltretman više ne bih mogao da izdržim. Jasna i ja smo odavno naučili: mnogo manje gubimo a mnogo više dobijamo kad u neki grad odemo sami; iskustvo koje smo stekli je već poprilično. Obećali smo sebi da će nam lični aranžman biti dominantni oblik turizma po gradovima, kojim ćemo se baviti dok nas noge i novčanici budu držali.
Dakle, samo treba da saberete dva i dva. Trik da malo odahnete od pritiska hordi turista dok ste u Veneciji – i da pritom grad doživite mnogo kvalitetnije – jeste da dočekate noć u tom gradu. Za tako nešto, dovoljno je da se organizujete kolima ako ste negde blizu. Mi smo iz baze u Umagu stigli za nešto preko dva sata vožnje, što nije strašno s obzirom na to da ima preko 200 km – ali od Kopra do ulaska u garažu u Veneciji imao sam na raspolaganju barem dve trake za vožnju, a često i više. Dakle, ako ste negde u Istri ili Sloveniji, eto prilike da odvojite jedan ceo dan za nezaboravan doživljaj.
Da smo otišli iz Venecije u pet sati popodne, što bi se nam se desilo da smo došli usput kroz neki turistički aranžman ili da smo se ukrcali u preskupi turistički brod iz Istre (70-75 € po osobi za ukupno pet sati puta i šest sati boravka u Veneciji), ne bih uhvatio zlatni sat u prelepom gradu, a kamoli plavi sat i noćni sat. A to su tri karakteristike svetla koje se ne mogu simulirati nikakvom obradom fotografije.
Ja sam se dočepao sva ta tri oblika svetla, ali to će već biti tema za poslednje tri foto-priče. Pre toga, da malo popričamo o posebnostima Venecije…