паз, деране, прелазим у скроз лалински, ем ће шефу да се свиди ем да видим јел умем ил нумем. се сећаш кад ти графити нису били у спреју ко данас, него јал ексером јал брисом у малтер ил дрво па све нека ћошкаста слова испададу? а и то се само потписивали, није било тих парола. е онда наиђе неко здраво јако залудан па испише оно “имена луда налазе се свуда”. то сам се чудио, како га не мрзи.
па се нешто мислим, баш свуда. та имена, тедо касти. ајде што ме збуњивао онај само хубад, био сам клинац па ми није било јасно што диригује само он и нико други, а и шта су му та хубад, од чега је то множина. та ајде, нисам ни знао шта је то језик а камо ли словеначки. ал после оно школа и наиђе тај воранц, па још прежихов. ту сам већ знао којешта, ал’ ево дан данас не знам које му је ту име а које презиме, и шта му дође тај прежих, јел’ то био неки жив створ или шта. после испадне да је то било уметничко име ко ове данас сисаче гузаче што узимаду. после сам се и поближе упознао и са тим словеначким, и ништа ми јасније није било.
ајд добро де та уметничка имена, те онај новак новак, па оливера катарина, то као кад би ја сад узео да се зовем жива жива, ил милојка бранислава. па ти де увати ту неку логику, ако нађеш за шта да је уватиш, нема ту логике, брајко мој, то се измишљавава. надахнуће.
ал’ онда наиђе тако низ живот и тај енглески и други језици, е тамо меда да се набереш. и то не та измишљена имена него бре озбиљни људи. пази она два брата, нил и луј армстронг, један био музикант а други разносач… да, до месеца. ејбре, армстронаг – чврста рука. па онај талијан, лучо батисти – светолик крститељев. ајде. или они милкини миљеници… ма оне из срема бабовићке што је волела да на црнобели теве коментарише тиркизну фарбу а не да нам каже да је то турскоплава. онај протопопов и ова белоусова… мисиш звучи нешто а оно белобркова. цврц.
него после навалили на озбиљна места сви ти са тим шашавим именима. пази кад је сан ремо водио неки мика добардан, немце по филмовима играо прави немац хорст буковина, кад онај бејзик измисле један тврд и један кратак, да је немачки канцелар некакав кељ, а онај мађарски композитор брашно или онај италијански зелени, да у цепелинима пева некаква биљка, код нас био популаран онај из оне плажне серије, неки ниџа клање, ејбре. а и чобана су имали на све стране – час неки пастор па шепард па пастер – ај овом и носе главе од чобанских кера кад се сумља да су бесне.
добро де кажу наместило се, ал’ ово у последње време канда нису чиста посла. кад су амери оно ћапили ирак па кренули да сипају паре на камионе, ко им је био задружни благајник – неки кешкери, носи паре. ђаволска посла, јел био онда онај чертон, чертоф, е ђаволов, министар од славине куд цуре те паре. а французи туре оног шаркезија… пито ја пишту, каже то ти је стаза кроз каљугу. а и онај шорош, каже редни, уредни, а девојачко му црни… е лола а гле какав неред прави. нама шаљу оног кратког зализаног, и онај ужи писаћи сто (гледо ја у те речнике, то ти је тај девенпорт), а у тамо нешто пошаљу ону елизабету економију тј привреду, а и неки пиштољ је био шеф оним претресачима на аеродромима. а и онај биџа гејц, гледо ја, то неки двераш. а не, горбачов нема везе са корбачем него са рендетом. а онај жбунов… не оног првог жбуна него овог што су бирали јал њега јал крвопролиће… не онај што је лоше упуцо адвоката него онај други, препелица. и онај трећи, бисер. баш бисер до бисера. и кад год се појави још неки од те феле, све се више мислим дал се они то вазда зајебаву на наш рачун, а ми се све као правимо тоше као мислимо да је то за озбиљно.
е ша а ти ово све пишеш? испроверавај де и утури те линке ди дођеду, ако сам ја умо да и нађем, умећеш и ти, млађи си.
и сад од целог тог шпила они извуку адут, тронфу… ма тог трампа. тјах.