Једна од пре: јесењи хаос

А онда је почела да се примиче јесен, миц по миц па за врат. Не бих имао ништа против јесени, кад не би била увод у још једну шмрљаву зиму, хладну, ветровиту и суву. Тако је и испало, оних десет сантиметара снега се развукло на цео јануар.

Но док не дође дотле, бар је шарено. Боје се мењају на сваких неколико дана, душу дало да се сфотка и ухвати атмосфера.

e70_00740~20161025_ 9_22_50Ово је једна од оних (е, велика) где је скоро све погрешно, ал’ кад сам бирао фотку за данас нисам могао да изађем погледом из овог. Некако ме увлачи у призор.

Шта је све погрешно? Па, вишак грања – одоздо шљива, слева орах, одозго кајсија. Од њих никакве вајде није било – шљива нема доста светла па не рађа, кајсије ситне па никакве, ораси још ситнији али тврди, модел Елиот Нес, а и кад успеш да га разбијеш испадне да су преграде још тврђе па мора скроз да се изломи да би се извадило. Ал’ кад волимо да нам је авлија ушушкана, шта се ту може.

Онда, није да нисам водио рачуна о композицији, ево комшиницина бреза мора да је у златном пресеку, ал’ се једва види; кров кокошињца је укосо и то не зато што сам накривио фоткалицу него зато што нисам стајао под правим углом у односу на, хм, фасаду кокошињца. Могао сам да се померим корак два десно, ал’ био сам у кломпама и нахватало би се нечег на ђонове кад бих се померио са бетона.

Даље, опет нема неког средишта, нема оног да је све некако равно и отворено а једна ствар привлачи поглед. Јер је авлија ушушкана, свуда има нечега, ми тако волимо.

Зато, хаос.

Међутим… оволико нијанси од жуте до зелене ретко успевам да ухватим на једном снимку. И онда, тренутак – на шљиви већ нема ниједног листа, на ораху остао понеки, а кајсија још већином зелена, али и то зелено већ опада. И тренутак кад кроз сво то лишће (кајсија се надноси над кокошињац и то с јужног угла) на два-три места пробија помало сунца. И кроз све то се понегде пробија црвена боја црепа на комшинициној тераси.

Те се, стога, лањској јесени опрашта што нас је довела до овакве зиме. Ипак је била лепа.