Neki umeju da čitaju, ali ne čine to.
I to je mnogo gore nego da ne umeju da čitaju.
Dete koje ne čita je odrasli koji ne razmišlja. Odrasli koji ne razmišlja može da postane baraba, kriminalac ili mediokritet. Koji je od ta tri ishoda najgori, prosudite sami. Pomoći će ako se malo osvrnete oko sebe, pažljivo posmatrajući.
Danas slušamo muziku koja nije za one koji misle da je čitanje izlišno ili pak prevaziđeno.
Ponekad zaboli to što ne čitam kao nekad. Mada me mnogo više bole oni oko mene koji ne čitaju, a nemaju ni nameru.
Sva je istina da se nikada nisam identifikovao sa projektom Tin Machine. U vreme kad je nastao, uopšte nisam mogao da razumem taj atak na uši, kriptične tekstove i potpuno odsustvo suvislog konteksta.
Zaboravljao sam, kao i obično, da su to samo pojedinačni potezi u odslikavanju jedne mnogo veće slike, a da je Bowie već 1989. godine uzeo novo platno po kojem će slikati svoje muzičke fantazme sledećih četrnaest godina… Vremenom sam prestao da se opirem, nego sam dopuštao sebi luksuz da propustim poneki album i da ne prisiljavam sebe da po svaku cenu razumem to što Bowie radi. Tešio sam se da će do doći samo po sebi, vremenom, i da ću pronaći sve ključeve.
Nisam ih sve našao ni do sada. Razlika je jedino u tome što sad znam gde da ih tražim i kako da ih tumačim. Taloženje naslaga muzike na duši je imalo efekta: na kraju sam razumeo i Tin Machine, i to taman kad je Bowie počeo da nudi manje kriptične aranžmane, one koji najzad prijaju uhu (ne, sa matičnim zvukom “plehane mašine” se ipak nikad nisam pomirio). I uživam kada u ovo vreme, za koje je neko s pravom rekao da ćemo ga jednog dana deliti na eru kada je stvarao Bowie i eru kada Bowiea više nije bilo, Mike Garson podeli sa nama svoju fascinaciju muzikom svog prijatelja, kao što je uradio i u ovom slučaju.
– * –
No, danas razumem šta se onda zaista desilo.
Najpre je došlo do de facto jedinog kreativnog debakla u karijeri Davida Bowiea: to su album Never Let Me Down (1987) i prateća turneja Glass Spider Tour. Bowie je znao da je to što je uradio bilo dobro, ali kritika je bila preneražena, a publika indiferentna. Tržišne koordinate su bile promašene. Bowieu je bilo jasno da mora ozbiljno redefinisati svoju karijeru. Jedna mogućnost je bila da se vrati u vode pop muzike a la Let’s Dance (1983), sa kojom je postigao neverovatan uspeh i ostvario vrlo ozbiljnu zaradu. Druga mogućnost je bila da to što radi pogura do kraja još snažnije, ako treba i sa elementom šoka, pa i po cenu da zauvek ukopa svoju muzičku karijeru.
Tada je Bowie napravio vešt i promišljen manevar: povukao se za jedan korak i prvi put nastupio kao ravnopravni član benda, a ne kao pojedinac ispred svih. To beše Tin Machine.
Bowie je pronašao srodnu dušu: Reeves Gabrels je gitarista neobičnog pristupa gradnji zvuka, čiji senzibilitet je Bowieju legao kao budali šamar. Kreativni naboj je doveo do saradnje i u kreiranju muzike. Pesma “I Can’t Read“, koja je objavljena na prvom albumu grupe 1989. godine, zajedničko je autorsko delo dvojice majstora.
Bowieu je preostalo samo još da se raskusura sa prošlošću pre nego što zauvek zatvori jedno poglavlje i otvori novo. Znao je tačno šta treba da učini: parkirao je projekat Tin Machine na godinu dana i organizovao turneju Sound+Vision Tour, na kojoj je za 237 dana odsvirao 108 koncerata po svetu; onaj u Budimpešti sam pohodio.
Thin White Duke i sva ona njegova klasično svirana muzička literatura su zauvek poslati u istoriju. David Bowie je otvorio novi volumen svoje karijere, onaj najveličanstveniji, upravo onaj koji većina nas ovih godina tako nevešto pokušava da razume. To poglavlje je počelo kada se plehani eksperiment završio posle dva studijska albuma, i najzad zauzelo artikulisan pravac novim autorskim delom Black Tie White Noise (1993).
I dok smo se opasuljili, pred nama je bio novi stari Bowie. Stari, jer je najzad kreativno bio tamo gde je prestao da bude kada je završio veličanstveni album Scary Monsters (and Super Creeps) (1980). Novi, jer muzika koju je Bowie doneo je sadržala neku novu energiju i zahtevala neki novi kapacitet slušanja.
Bila je to muzika koja je namenjena samo onima koji se ne stide da čitaju, kad već umeju.
Šta je bilo posle, to će biti predmet neke nove priče.
– * –
Imam i uzgrednu belešku.
Morao sam da doguram do drugog poluvremena života da bih shvatio poentu savršene muzike onako kako ju je Bowie odmah ukapirao, pa zatim upražnjavao tokom karijere.
Savršena muzika nije ona koja ne može da bude bolja.
Savršena muzika je ona koja ne treba da bude bolja.
Zahvaljujući tom dugo traženom saznanju, najzad sam ukapirao i neke druge stvari o muzici i, naročito, muzičarima. Međutim, ta saznanja su nebitna u kontekstu današnje muzike, pa vas ne bih više zamarao. Eventualno, ako se slažete, da zajedno poslušamo i matičnu verziju današnje pesme, jer ona to zaslužuje.
Hvala na pažnji.