Ово је снимљено на сплаву, али је могло бити снимљено и на педесет других места. Појава се зове, у фотографском жаргону, моаре. Што није био никакав проблем са филмом, осим кад имате две тканине једну преко друге.
Наша Википедија нема чланак о моареу; спомиње га у чланку о алијасингу, који не препоручујем. Преведен је очајно, са гомилом грешака, а ни изворни назив није најпаметније изабран. Алијас је само отмен назив за надимак или конспиративно име и нема везе са узроком оваквих ефеката. А ефекат ћете видети ако ову фотку, у пуној величини, будете смањивали и повећавали.
Пре него што кренем са теоријом, само да кажем како је дошло до овог снимка. За столом, два пушача и два јок. Ошацујемо одакле пирка, па пушачи седну низ ветар. Таман стиже клопа, кад неко закључи да то мало јаче пирка и спусти ову ролетну, те скроз поремети струјање ваздуха. И тако привуче моју пажњу, и објектив.
Да би се добио моаре, потребне су две мреже које нису савршено паралелне. А и да јесу, посматрач их види из, неизоставно, централне пројекције, те ће кроз рупице на ближој мрежи негде видети рупице оне даље, а некад њене нити. Што ће да зависи од угла. Најчешће ће видети делимично – мало светла мало јок, а количина светла ће опет да зависи од угла, па ће се добити некакве светлије и тамније пруге. Дебљина тих линија ће да зависи од густине једне и друге мреже, од односа њиховог растојања и растојања до ока. Приде је ту и тродимензионални ефекат, јер се неће исте пруге видети левим и десним оком. Није исти угао.
Моаре сте видели сто пута и пре дигиталне технике. Кад гледате кроз два слоја завесе, или кроз завесу и мрежу против комараца. Стара аналогна телевизија можда није имала пикселе, али је имала линије, па кад се задеси неко обучен у ситан дезен, оно све игра по екрану. То се догађало понекад; са дигиталном фоткалицом може да се деси кад год хоћете, а и кад нећете. Јер више вам не требају две мреже, довољна је једна. Другу чине пиксели на чипу. Уместо угла, због ког некад видите више некад мање светла кроз једну рупицу, сад имате логику у фоткалици која мора да одлучи које ће боје бити пиксел, тамнији или светлији. То одлучује заокружујући бројеве на најближу расположиву вредност, што преваљује некад на ову некад на ону страну, зависно од тога како се у ком делу снимка преклопе пројектоване слике нити и рупица са пикселима и празним простором између њих. Испада да опет некако зависи од угла.
Према теорији алијасинга, моаре и слични ефекти се избегавају тако што узоркујете густином бар двоструко већом од густине шаре. Дакле ако сито има двадесет очица по сантиметру, фоткате га са бар педесет пиксела по сантиметру (за сваки случај). Да бисте добили моаре данас, кад и најјефтинији телефон фотка са пет мегапиксела, треба да снимите нешто баш густо мрежасто – као што је ово на слици. Са нижом резолуцијом, моаре можете добити и са паркетом, тепихом, чак плочицама или тканином на пруге.
Па ваља ли то чему? Појава као појава, може да вам се свиђа или не, можете да је избегавате или пригрлите. Зависи шта хоћете да постигнете. Свакако га треба избегавати кад би могао да одвуче пажњу од нечег што вам је важније на слици. Или га користити кад треба да је одвуче.
Пошто га је са пикселима теже избећи него направити, боље да знате кад и зашто може да се појави. За потребе овог чланка, шкљоцнуо сам ово знајући шта ће испасти. Па ето да и ви знате унапред следећи пут.